Из штампе изашло фототипско издање свих бројева часописа „Књижевни југ”

Како је то већ на самом почетку живота „Књижевног Југа” записао један од његових првих уредника др Владимир Ћоровић, потоњи члан Српске краљевске академије, појава овог часописа била је „видан датум у историји наше књижевности, која се тако осетно од локалне и покрајинске, од дубровачке, босанске, кајкавске, словено-српске и од српске, хрватске и словеначке, развија у ширу и по интенцијама јединственију, практично јачу, теоретски идеалнију”.

Први број публикације освануо је 1. јануара 1918, а као уредници су га потписали, уз Андрића и Ћоровића, још Бранко Машић и Нико Бартуловић. Управо ће овај потоњи, у уводном слову, истаћи да су њихови задаци у првом реду – културни. „Југославенска уметност мора да буде у истину југославенска, ако ће да постане опћенита и свјетска. А за то треба прије свега искрености и смјелости”, навео је Бартуловић, сврставајући међу „практичне задатке”, рецимо, питање јединствене литературе, те јединственог говора са јединим писмом и једним правописом. „Ако упознамо једне с другима, популаризирамо словенске писце међу Хрватима и Србима и обратно; ако привикнемо нашу публику да заиста гледа на нашу књижевност као једну – све ће то бити велико ђело”.

Пут ка уједињењу и слободи

Уводник последњег објављеног броја, који је из штампе изашао 1. децембра 1919, потписан је само са „Књижевни Југ” и представљао је својеврстан опроштај од читалаца. Уз оцену да је часопису успело да у пракси положи темељ будућој југословенској књижевности, у том ођавном слову се истиче да је, захваљујући „преко стотину и педесет сарадника из свих југословенских крајева”, у целости извршен главни задатак „Књижевног Југа”: „да се око њега окупи, на Славенском Југу, све што је од честитости и вредности на перу, а што није пропало или избегло, па тако удржени и ојачани да осветлимо и покажемо пут ка дефинитивном нашем уједињењу и слободи”.

Занимљиво је да су у том првом броју три прилога штампана ћирилицом, упркос чињеници да је у то време у Аустроугарској она била забрањена: песма „Икар” Анта Тресића-Павичића, превод поезије Волта Витмана и посвета Милутину Бојићу из пера др Ћоровића. Иако су сви остали текстови публиковани латиницом, укључујући и део Андрићевог „Ex понта” – који ће нешто касније бити у целости објављен управо под окриљем „Књижевног југа” – Машић је то објаснио „разлозима јачим од воље” уредништва: „тискара још увек нема толико ћирилице на располагању, а и техничке неприлике су сметале”. „У дојдућим бројевима настојат ћемо и томе да доскочимо”, поручио је Машић, који се водио као власник „Књижевног Југа”. И заиста, како је време одмицало, тако је и ћирилице било све више.

Током две године излажења, са „Књижевним Југом” су сарађивали, односно у њему објављивали и Мирослав Крлежа, Исидора Секулић, Тин Ујевић, Иво Војновић, Густав Крклец, Станислав Винавер, Аница Савић (касније Ребац), Светозар Ћоровић, Милан Кашанин, Иван Цанкар, Отон Жупанчић, Светислав Стефановић, Милица Јанковић... Веома важно место у часопису заузимала је, иначе, књижевна критика, који су, по правилу, писали сви чланови уредништва. И, како то истиче проф. др Миливој Ненин, уз проф. др Зорицу Хаџић приређивач поменутог фототипског издања, „пишу оштро. Бескомпромисно!”„Књижевни Југ се најпре бори против слабе литературе”, истиче професор Ненин. „Можда би се могао извући и заједнички именитељ свих тих књижевних критика са негативним судом: указује се на лош језик, посебно се окомљује на фељтонизам у литератури, подвлачи се неукус...”

Нова енергија, нови путеви којима ће књижевност кренути оличени су и у прилозима списатељица надахнутих идеалом југословенства, којима је „Књижевни Југ” отворио своја врата. „Тако ћемо се, листајући странице ове ревије, срести са књижевницама које су читалачкој публици биле познате и пре Првог светског рата. И сарадања у „Књижевном Југу“ означила је, у пуном замаху, њихов повратак на књижевну сцену. Поједине сараднице су, попут Анђелије Лазаревић, посредством „Књижевног Југа“ ушле у књижевност. Све оне заједно, својим ангажманом постале су део изразитог културног препорода, нове књижевности која је као обележје носила незавидан облик нечег прелазног”, указала је у својевсном поговору издању проф. др Зорица Хаџић.

М. Стајић