Љубиша Милишић: Хиперпродукција серија даје прилику и глумцима ван Београда  

Представа „Осамнаест мачака и лимар Херман Брум“ премијерно ће бити изведена 23. априла у 20 часова на Камерној сцени Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Радња представе смештена је у Немачку у 1999. годину, а прича о лимару Херману Бруму који позива у госте филмског сниматеља Герхарда Кесела да би га професионално ангажовао.

Прима га у дворишту своје куће, које је затворено са свих страна и, уз помоћ Еве Шулц, почиње завереничку игру. Овај лаки комад о, како је СНП најавио,  смешном и гнусном, на сцену је поставио редитељ Иван Церовић, драматург је Божидар Кнежевић, док у представи играју Небојша Савић, Сања Микитишин и Љубиша Милишић, који је за Дневников ТВ магазин рекао да му је сам текст ове представе на више начина био занимљив самом темом која се заснива на нечему што се заиста догодило.

– То је нека реминисценција и имагинација писца Милоша Николића и његова жеља да се осврне на то што се десило у његовом граду 1941. године. На самом почетку окупације десио се стравичан злочин у Панчеву, где је обешено 18 људи на православном гробљу – рекао је глумац Љубиша Милишић, додајући да је писац тако одређене ликове из прошлости ставио у савремено доба, те да сви они имају јасан однос према томе шта се дешава у садашњости на овим просторима.

– Направио је сусрет сниматеља тог злочина у Панчеву Герхарда Кесела, којег ја играм и Хермана Брума који је био извршилац тог чина. Писац их је поново саставио доста година касније да поразговарају о томе ко је ту више крив, да ли има неко ко није крив, да ли је иста ствар вешање и снимање вешања и слично. У представи се појављује лик Еве Шулц, сестре једног војног сниматеља, који није хтео да снима злочине нациста и који је завршио испред стрељачког вода – испричао је за наш лист Милишић и додао да ће се публици допасти то што је прича постављена трилерски, а са собом носи тренутак напетости и тензије због којег се до одређеног тренутка не препознаје заправо ко су ликови из представе.

Наш саговорник паралелно са пробама на овој представи припрема и комад „Вишњик“ по тексту Антона Павловича Чехова, а у режији Радослава Миленковића, која ће премијерно бити изведена 14. маја у СНП-у. Како нам је рекао, том пројекту се посебно обрадовао јер је, сматра, привилегија бити позван да се као позоришни делатник бавиш комадима чувеног руског писца.

Глумац зрењанинског Народног позоришта „Тоша Јовановић“ је истакао и да су, од како је почела пандемија коронавируса, многе позоришне премијере отказане или померане због епидемиолошке ситуације, што, како је рекао, доста фрустрира позоришне раднике, али ипак додаје да су се глумци и навикли на другачији темпо рада.

– Радио сам прошле године једну представу у Осијеку у Хрватском народном казалишту, која је баш доживела дугачак прекид. Стали смо и тек после шест месеци паузе наставили да је радимо. Кад се тако враћамо после толико времена у нешто што нисмо поставили до краја онда то изискује да се вратимо практично на почетак – казао је наш саговорник и додао да је пандемија, пак, донела више солидарности међу позоришне раднике. – Морамо се спремити да будемо вешти, да једни према другима имамо разумевања и то је једна од добрих ствари које су нам се сада десиле. У овом тренутку излазимо једни другима у сусрет, имамо разумевања и само на тај начин ствари и опстају.

Љубишу ћемо ускоро на телевизији Нова С гледати и у серији „Кљун“ и то у улози инспектора Жике Дебељачког. Та серија ће, како је наш саговорник напоменуо, бити сасвим другачија детективска прича која личи на скандинавске трилере већ по својој замршљеној радњи.

– То ће исто сигурно држати пажњу публике и држати их приковане уз екране, очекујући следеће епизоде. Ту серију је радио млади редитељски пар Урош и Јелена, а млади су и глумци. Радња серије је смештена у Суботици, па имамо колеге и из мађарских позоришта и са новосадске академије. То је једна вишезначна прича која се тиче садашњег тренутка, а све кроз визуру једне младе амбициозне детективке Соње Кљун, која и своју личну причу меша са оним што јој се дешава у послу – закључио је глумац Љубиша Милишић.

С друге стране, овај период је био плодоносан за снимање серија, те и Љубишу гледамо у „Калканским круговима“. Како је рекао глумац, одмах је, по читању сценарија те серије, схватио да ће то бити прича која излази из оквира домаће продукције и која ће држати пажњу публике.

– То видим и ја, сада када гледам заједно са свима. Интересује ме како се епизоде развијају. Знао сам, наравно, своју ролу, а оквирно и развој саме приче, али сам као гледалац и ја нестрпљив да видим како се решавају ситуације, а, видим и по онима који немају отклон према домаћим серијама да је ово успело да им одржи пажњу – сматра Љубиша Милишић који у серији игра Џанду, која му је била инспиративна и изазов из више разлога. – Играти на аранђеловачком сеоском дијалекту је већ било специфично и већ од тог откривања нагласка је кренуло да буде интересантно, а онда и сам његов лик. То је један кабадахија, али је негде у позадини човек који је несрећан, али ипак има и добру душу. Јако ме доимао редитељ Милан Караџић, којег сам први пут сусрео на серији. Ми увек дођемо с редитељима у добру комуникацију, али са Караџићем је било специфично јер он је кроз једну реч знао да објасни куда хоће да иде. Наравно и рад са сјајним и оствареним колегама је био право задовољство.

Љубиша сматра да је добро то што се у последње време снима толико много серија, посебно због тога што се шири круг глумаца који имају прилику да буду виђени и ван позоришта.

– Постоје кастинзи за те серије, то јесу мали кораци, али нас приближавају томе да буду виђени и веома добри глумци и ван Београда. Нова ТВ лица се сада појављују само зато што је у извесној мери хиперпродукција, па треба глумаца. Мислим да неће у овој мери наставити да се снима, мада бисмо ми то наравно волели јер онда има за све нас посла – нагласио је наш саговорник и додао да глумци не би требало да одбијају ни мање улоге, јер све оне доносе велико искуство, које је важно за изградњу талента. – Ја, рецимо, нисам имао прилику да играм у серијама одмах по завршетку студија, премда је било ситног искуства у студентским филмовима. Тек 2013. сам добио прву ролу на телевизији и то у серији „Равна гора“ и од тада сам глумио у више серија. По завршетку академије сам могао да се ослоним на позоришно искуство, али, ето, мало по мало и сад се нешто дешава и на другом пољу.

Владимир Бијелић

фото: Филип Бакић