Језикоманија: „Ватрена вода” у српском језику

Повод је била ТВ еми­си­ји у ко­јој су спо­ми­ња­ли вр­сте ра­ки­ја. Ре­ко­ше, пи­ли су не­ку до­бру ра­ки­ју, ду­ње­ва­ча се зо­ве... Овај дру­ги ре­че, ду­њо­ва­ча... А ка­ко би ствар­но тре­ба­ло?

Да ли је ду­њо­ва­ча (као ло­за-ло­зо­ва­ча) или ду­ње­ва­ча (као кај­си­ја-кај­си­је­ва­ча)? А шта са ди­ја­ле­кат­ским дгу­ња?

Ако ма­ло за­гре­бе­те по књи­га­ма, по­при­ча­те с по­зна­ва­о­ци­ма про­на­ћи ће­те са­мо ове об­ли­ке: „ду­ња“, „ра­ки­ја од ду­ња“, „ду­ње­ва­ча“, а „ду­њо­ва­че“ - ниг­де!

Ра­ки­ја од ја­бу­ке је ја­бу­ко­ва­ча. Од ви­шње, ви­шње­ва­ча, од кру­шке, кру­шко­ва­ча. По­сто­ји ра­ки­ја од ма­ли­не, ма­ли­но­ва­ча. И, да не за­бо­ра­вим шљи­ву, чу­ве­ну шљи­во­ви­цу (у из­ве­сним слу­ча­је­ви­ма шљи­во­ви­ца се мо­же пра­ви­ти и од су­вих шљи­ва). Кле­ко­ва­ча је вр­ста ра­ки­је од шљи­ве ко­јој се до­да­ју пло­до­ви биљ­ке кле­ка. За­тим, бре­ско­ва­ча и не­за­бо­рав­на лин­цу­ра ко­ја се пра­ви од исто­и­ме­не пла­нин­ске биљ­ке.

По­го­ди­те на­зи­ве би­ља­ка од ко­јих су на­ста­ле сле­де­ће ра­ки­је: ду­до­ва­ча, тре­шње­ва­ча, ви­шње­ва­ча, ја­го­да­ча, ку­пи­но­ва­ча... Ух, за­бо­ра­вих гро­жђе... то је ло­зо­ва­ча!

Ево још ма­ло по­да­та­ка за зна­ти­жељ­не: ви­ски се до­би­ја од ра­жи, вот­ка од кром­пи­ра, са­ке - ја­пан­ска ра­ки­ја од пи­рин­ча, а корн - не­мач­ка ра­ки­ја од жи­та...

Ја увек на­ру­чим кајсију и ко­но­бар ме са­вр­ше­но раз­у­ме!

На­та­ша Мир­ко­вић