Графике Богомила Карлавариса у колекцији Музеја Војводине

На овим дрворезима мотив је људски лик, што је иначе реткост на Карлаварисовим радовима, којима углавном доминира пејзаж, привидно реалистичан, а уствари више на нивоу духовно-поетског ликовног израза, наводи историчарка уметности и кустоскиња Музеја Војводине Драгана Гарић Јовичић. Дрворезне плоче за ове четири графике настале су педетих година прошлог века, када се на цртежима овог уметника још увек среће људски лик или фигура. Углавном су то чланови породице, жена, синови, отац. Иста је тематика и на графикама: на једној је представа уметника у младости, други је портрет уметникове жене, трећи сина, док је четврти женски акт. Прошле године, на иницијативу Ивана Карлавариса са оригиналне дрвене матрице коју је уметник изрезао пре више од пола века, новосадски графичар Слободан Кнежевић Аби отиснуо је у малом тиражу десетак примерака.

Музеј Војводине иначе поседује два уља на платну Богомила Карлавариса. По речима Драгане Гарић Јовичић, све је на овим платнима у неколико хоризонталних линија различитих боја која треба да дочарају уметникову потрагу за бескрајем. Акценат је на равним плохама боје и рационалној визији. Дисциплина, геометријска прецизност и формална строгост у Карлаварисовом раду утицала да овог научника међу уметницима често доживљавају и као претечу концептуалиста пре концептуализма. Његову уметност карактерише спонтани осећај за грађење слике постављањем знакова у пејзажу. На пустим крајолицима његових платна нема трагова човека. Једине назнаке човековог постојања су мреже путева и пруга, као и знакова на њима.

Богомил Карлаварис (Перлез, 1924 – Нови Сад, 2010) завршио је Учитељску школу у Вршцу, Вишу педагошку школу у Новом Саду, те Академију ликовних уметности у Београду. Ликовну педагогију је докторирао у Немачкој. Био је предавач на Вишој педагошкој школи у Новом Саду, а на новосадској Академији уметности радио је од њеног оснивања 1974. Од 1980. био је ангажован и као професор Методике ликовног васпитања на Педагошком факултету у Ријеци. Осим рада на подручју ликовне уметности, паралелно се посветио и педагошком раду. Научни рад Богомила Карлавариса у домену ликовне педагогије препознат је и ван граница некадашње Југославије. Истраживање дечијег стваралаштва, као и исконске тежње човека да се ликовно изрази, огледају у плодном сликарском опусу у коме се прожимају његов педагошки и научни рад.

Аутор је бројних теоријских књига и уџбеника из области ликовне педагогије. Основач је Друштва ликовних педагога Војводине и Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине који је са великим успехом водио од 1954. до 1980. Приредио је више од шездесет самосталних изложби у земљи и свету, а његови радови су се могли видети и на бројним групним изложбама. Добитник је награда 25. мај, Октобарске награде града Новог Сада, Искре културе, признања Заслужни ликовни педагог Југославије, као и награде Едњин Зиегфелд, најважнијег међународног признање за ликовну педагогију.

Н. П.