Културна баштина Војводине: Кикинда

Али се исплатило јер се са овог места пружа спектакуларан поглед на Кикинду и равницу око ње на све четири стране света.

Током реконструкције хола и главног степеништа Градске куће 2016.  када су неимари подигли скеле и почели да скидају боју са плафона који је прокишњавао, открили су осам раритетних уљаних слика које датирају нешто пре 1894. године, када је окончана њена изградња. Зграду је пројектовао будимпештански архитекта Ерне Балаш. Поред њих налазе се и копије портрета личности важних за историју овог града: Јосиф Павличек, Ђорђе Радак, Меланија Гајчић, Павле Кенђелац, Лука Мајински и Живко Богдан. Срђан Сивчев из Историјског архива града који је наш домаћин - објашњава како је за време социјализма унутрашњост Свечане сале обложена ламперијом па је уништен предратни раскошни ентеријер.

Док смо још били на торњу Градске куће прво што ми је запало за око била је зграда хотела „Нарвик” која је некако штрчала у питомини барокне, класицистичке и сецесијске архитектуре некадашњег седишта Великокикиндског дистрикта.

Хотел „Нарвик”, симбол економског просперитета Кикинде данас је архитектонско ругло у центру града, највише због започетих и никада завршених радова који су наружили његов изглед, посебно у делу приземља.

Руиниран је и кров са чијих је купола скоро у потпуности покраден бакарни лим. Хотел је добио име по норвешком граду који је побратимљен са Кикиндом у знак сећања на интернирце који су са ових простора у току Другог светског рата одвођени од стране нациста у ту скандинавску земљу која је у то време била под Хитлеровом чизмом…

Шетамо по, чак и за војвођанске прилике изузетно пространом градском тргу на којем је некад била пијаца а постао је пешачка зона 1982. по идеји архитекте Предрага Цагића. Трг је током векова мењао име: Трг Фрање Јосифа, Трг Краља Петра Првог, Титов трг и Трг српских добровољаца.

Одмах до Градске куће је импресивна Дракслерова палата изграђена у необарокном стилу 1891. Касније је продата породицама Алтан и Путник а данас је у њој Војвођанска банка. Са друге стране трга је Сланикина палата које своје име дугује свом првом власнику Рудолфу Сланики, имућном велепоседнику.

Кућу јеврејске породице Штајнер са краја 19. века у којој је између два рата била продавница ципела „Бата”, мештани данас зову „код Борова” по чувеном бренду из времена СФРЈ. Једна од најлепших зграда у центру је Будишинова палата из 1928. са елментима необарока и рококоа која је име добила по Александру (Шањики) Будишину.

Зграда Културног центра грађена у другој половини 19. века некада је била Варошка гостиона. На њу се наслања зграда Соколског дома, рад чувеног Ђорђа Табаковића из 1938.

Браћа Николаус и Петер Пенц подигли су крајем 19. века велелепну зграду коју данас знамо као Пенцова кућа или „Нама”, по некадашњој продавници текстила.

Зграда Управе јавних прихода, некадашњи СДК грађена по пројекту Милана Табаковића 1910. на фасади има мотиве кошнице која симболизује рад, штедљивост и благостање.

Народно позориште у Кикинди основано је 1950. и налази се у згради некадашњег хотела „Национал”. Иначе, прва представа у граду играна је 1796. и то на немачком језику а српска публика је први пут имала прилике да ужива у позоришту 1834. када је у кафани „Код златног плуга” у Доситејевој улици играна представа „Светислав и Милева” Јована Стерије Повића.

Варађинова кућа, некада дом породица Богдан и Варађин, раскошна је палата грађена 1906. по нацртима Ернеа Балажа, истог архитекте који је пројектовао Градску кућу.

Зграда Гимназије из 1900. грађена је по пројекту Јожефа Павличека а пре тога гимназија се од свог оснивања 1858. налазила у згради Курије, данашњег Народног музеја.

Зграда Библиотеке „Јован Поповић” пре рата припадала је јеврејској породици Винцехиди. Лепедатова палата коју је 1908. градио Иван Табаковић за породицу Лепедат једна је од најлепших у граду, посебну пажњу привлаче мозаички украси на фасади. Вила немачке породице фон Рајсенфелдер са краја 19. века данас је Дом здравља. Палата у којој је данас Дечији диспанзер пре рата је била позната као „Вила Ана” а грађена је за породицу Фа.

Ако погледамо овај низ палата - лако ћемо доћи до закључка да је Кикинда своју „златну епоху” имала управо у време „сецесије” до 1890. до 1910. када је настала огромна већина ових зграда. Ако се узму у обзир број и величина објеката, раскошна архитектура и њихово данашње доста добро стање, Кикинда је ту испред готово свих других војвођанских градова.

Православна црква у центру града, посвећена светом Николи, подигнута је 1769. године. Садашња црква је подигнута на месту мале цркве-плетаре, док је торањ са звоником подигнут нешто касније. Адаптацијом 1981. црква добија високи барокни торањ.

Посебну вредност храма даје иконостас, рађен око 1790. године који се приписује Теодору Илићу Чешљару, док новије стилске анализе показују да је кикиндски иконостас рад младог Јакова Орфелина из 1773.

Недалеко од ње је и Римокатоличка црква из 1811. Четири звона у С-дуру постављена су 1925. а олтар је изграђен од аранђеловачког мермера. Ту су и вредне акустичне оргије и четири слике са призорима из Библије, дело Кери Ласла и његових синова.

Један од свакако најзначајнијих датума у историји Кикинде је 15. новембар 1857. године, када је стигао први воз на линији Сегедин-Кикинда-Темишвар. Кикинда је тако добила пругу међу првима у данашњој Србији, више од две деценије пре Новог Сада и Београда. Та деоница постала је део 700 километара дуге пруге Беч-Будимпешта-Базјаш, а Кикинда је добила директну везу са важним европским центрима. Возови тада доносе невероватан напредак и почиње индустријски развој града. Кроз ову станицу на свом путу од Париза до Цариграда - пролазио је једно време и чувени „Оријент Експрес”.

„Attendite!”, („Чувајте се!”) натпис је на латинском који више од века стоји на фасади Градске куће у Кикинди. Различита су тумачења зашто је тадашња власт одабрала баш овај слоган, најчешће се помиње оно да се њиме упозоравају Кикинђани да чувају слогу и мир. За првих сто и кусур година, могло би се рећи да поштују  упућену поруку… 

Када смо обишли железничку станицу, била је скоро пуста, испред улаза су седела само три мигранта. Постоје три поласка дневно за Зрењанин и два за Суботицу. За разлику од већине железничких станица у Војводини које су у очајном стању, ова у Кикинди је сасвим солидно одржавана.

На подручју Кикинде до почетка Другог светског рата, Јевреји су чинили око 1.5-2% од укупне популације – на пример, у листама са пописа становништва из 1824. године наведено је 129 Јевреја од укупно 12.344 становника, док се на попису из 1921. године јавља број од 551 Јевреја. У тадашњем великокикиндском округу јеврејско становништво се углавном бавило трговином и медицином, те се, иако је чинило мали проценат од укупног броја становништва, истицало у оквирима развоја активног друштвеног и економског живота у граду.

Синагога изграђена 1880. преживела је Други светски рат али је након рата продата и срушена. На њеном месту се налазе продавница и кафана. На згради некадашње Јеврејске општине - налази се спомен-табла и лавовске главе - јеврејски национални симбол.

У крошњама дрвећа у центру Кикинде зимују сове утине а мештанима и туристима се на инфо-табли дају упутства о томе шта радити ако нађете малу сову која је пала из гнезда. Сова је на неки начин постала и симбол града па је тако на кружном току на улазу у град постављена велика скулптура сове у коју је утрошено пола тоне глине. Вајар Јован Блат, аутор скулптуре која је због својих димензија и облика одмах изазвала различите па и ласцивне коментаре, уз осмех каже да је свака реклама добра, па и она која је лоша. Иначе, месец новембар када сове долазе у Кикинду на зимовање овде су прекрстили у Совембар...

Док сам чекао Срђана и Златка и испред Градске куће се играо са једним „насмешеним” псом луталицом који као да је дошао из оне Штулићеве песме, наишао је човек са тамбуром у футроли: „Па где свирате, сад кад се нигде не сме?” Одговорио ми је: „На са’ранама. Шта кажу у Кризном штабу, јел се тамо сме?”

Роберт Чобан