У Србији 374 индустријске зоне са 1.859 фирми

Пре новоотворених зона, имали смо индустријске зоне где се од раније привређивало. До сада се, отприлике, знало колико имамо пословних зона, шта се у њима ради и како су комунално опремњене. Сада смо од Републичког завода за статистику добили Регистар индустријских зона у Србији, са подацима од прошле године о овој делатности важној за привреду сваке земље.

Републички завод за статистику податке добија од градова и општина на основу којих је урадио аланизу. Од 168 локалних самоуправа, сазнало се да индустријске зоне имају 133, а немају 44 . Имамо укупно 374 индустријске зоне, у којима ради тачно 1.859 фирми. Индустријске зоне заузимају мало више од 29.000 хектара , али се чак 54 одсто, односно 15.592 хектара, не користи. Важан податак у овом истраживнају је да се у току изградња 3.700 хектара земљишта за 64 пословне зоне.

У овдашњим зонама послује највише малих, микро и средњих предузећа , а на четвртом месту су велике компаније - 11 одсто, док од укупног броја предузећа свега седам одсто чине предузетници. Статиситка је дошла до податка да се у домаћим радним зонама највише производе моторна возила, приколице и полуприколице, затим одвија производња основних метала, па прехрамбних, на четвртом месту је производња одевних премета, а пет припада поизводњи електричне опреме. Истраживање је показало да имамо највише зона где послује свега један послодавац - 77 зона, по два послодавца има 35 зона , а да је чак 95 зона празно. Само једна индустријска зона, није наведено која, има на подручју пословне зоне 140 предузећа , а две се могу похвалити са 120 предузећа. Уједно, 42 одсто локалних самоуправа и градова поседује више од једне индустријске зоне, а 37 одсто њих расаполаже само са једним таквим местом за привређивање.

Анализом одговора добијених од градова и општина, статистичари су израчунали да чак у 76 одсто локалних самоуправа и градова има простора за отварање нових погона, а то значи да наша земља има могућности да доводи и даље нове инвеститоре и привлачи стране инвестиције и тако развија привреду уопште, од локалне средине до државне економије.

У погледу комуналне опремљености, сазнало се да су радне зоне солидно опремњене и да општине и градови треба још више да буду посвећени изградњи инфрастуктуре и за то у буџетима и надаље треба да буде новца за те намене.

Подаци указују да 95 одсто индустријских зона има одговарајуће путеве и одговарајуће развијену саобраћајну мрежу, а 91 одсто њих распрострањену мрежу електричних водова, што предствља високи степен опремљености овим сегментима инфраструктуре.

Међутим, прикључак на телекомуникациону мрежу има 79 одсто зона, што може да буде отежавајућа околност за будући развој и привлачење инвеститора.

Мало мање од ове мреже, 76 одсто зона, има изграђену водоводну мрежу, што показује да локалне самоуправе у наредном периоду, да би се шириле и снажније привређивало, морају да се посвете довођењу ове комуналне инфраструктуре. Такође, потребно је да обезбеде новац и за довођење канализационе мреже, јер свега 59 одсто индустријских зона има тај прикључак, а и то може да буде проблем у довођењу инвеститора.

Најмање зона, само 53 одсто, опремљено је гасним прикључком,и то је велики проблем, јер многим индустријским гранама је потребан управо прикључак на гас. Такође, свега 22 одсто индустријских зона има приступ железници и могућност транспорта робе и сировина овом врстом саобраћаја, што исто тако утиче на развој и функционисање пословних зона у будућности.

Локалне самоуправе које немају индустријске зоне, као разлог навеле су недостатак земљишта, недовољно изграђену инфрастуктуру и непостојање инвересовања привредника да послују у њима.

Важна препрека је и густина насељености и нерешени имовинско-правни односи.

З. Делић