U Srbiji 374 industrijske zone sa 1.859 firmi

Pre novootvorenih zona, imali smo industrijske zone gde se od ranije privređivalo. Do sada se, otprilike, znalo koliko imamo poslovnih zona, šta se u njima radi i kako su komunalno opremnjene. Sada smo od Republičkog zavoda za statistiku dobili Registar industrijskih zona u Srbiji, sa podacima od prošle godine o ovoj delatnosti važnoj za privredu svake zemlje.

Republički zavod za statistiku podatke dobija od gradova i opština na osnovu kojih je uradio alanizu. Od 168 lokalnih samouprava, saznalo se da industrijske zone imaju 133, a nemaju 44 . Imamo ukupno 374 industrijske zone, u kojima radi tačno 1.859 firmi. Industrijske zone zauzimaju malo više od 29.000 hektara , ali se čak 54 odsto, odnosno 15.592 hektara, ne koristi. Važan podatak u ovom istraživnaju je da se u toku izgradnja 3.700 hektara zemljišta za 64 poslovne zone.

U ovdašnjim zonama posluje najviše malih, mikro i srednjih preduzeća , a na četvrtom mestu su velike kompanije - 11 odsto, dok od ukupnog broja preduzeća svega sedam odsto čine preduzetnici. Statisitka je došla do podatka da se u domaćim radnim zonama najviše proizvode motorna vozila, prikolice i poluprikolice, zatim odvija proizvodnja osnovnih metala, pa prehrambnih, na četvrtom mestu je proizvodnja odevnih premeta, a pet pripada poizvodnji električne opreme. Istraživanje je pokazalo da imamo najviše zona gde posluje svega jedan poslodavac - 77 zona, po dva poslodavca ima 35 zona , a da je čak 95 zona prazno. Samo jedna industrijska zona, nije navedeno koja, ima na području poslovne zone 140 preduzeća , a dve se mogu pohvaliti sa 120 preduzeća. Ujedno, 42 odsto lokalnih samouprava i gradova poseduje više od jedne industrijske zone, a 37 odsto njih rasapolaže samo sa jednim takvim mestom za privređivanje.

Analizom odgovora dobijenih od gradova i opština, statističari su izračunali da čak u 76 odsto lokalnih samouprava i gradova ima prostora za otvaranje novih pogona, a to znači da naša zemlja ima mogućnosti da dovodi i dalje nove investitore i privlači strane investicije i tako razvija privredu uopšte, od lokalne sredine do državne ekonomije.

U pogledu komunalne opremljenosti, saznalo se da su radne zone solidno opremnjene i da opštine i gradovi treba još više da budu posvećeni izgradnji infrastukture i za to u budžetima i nadalje treba da bude novca za te namene.

Podaci ukazuju da 95 odsto industrijskih zona ima odgovarajuće puteve i odgovarajuće razvijenu saobraćajnu mrežu, a 91 odsto njih rasprostranjenu mrežu električnih vodova, što predstvlja visoki stepen opremljenosti ovim segmentima infrastrukture.

Međutim, priključak na telekomunikacionu mrežu ima 79 odsto zona, što može da bude otežavajuća okolnost za budući razvoj i privlačenje investitora.

Malo manje od ove mreže, 76 odsto zona, ima izgrađenu vodovodnu mrežu, što pokazuje da lokalne samouprave u narednom periodu, da bi se širile i snažnije privređivalo, moraju da se posvete dovođenju ove komunalne infrastrukture. Takođe, potrebno je da obezbede novac i za dovođenje kanalizacione mreže, jer svega 59 odsto industrijskih zona ima taj priključak, a i to može da bude problem u dovođenju investitora.

Najmanje zona, samo 53 odsto, opremljeno je gasnim priključkom,i to je veliki problem, jer mnogim industrijskim granama je potreban upravo priključak na gas. Takođe, svega 22 odsto industrijskih zona ima pristup železnici i mogućnost transporta robe i sirovina ovom vrstom saobraćaja, što isto tako utiče na razvoj i funkcionisanje poslovnih zona u budućnosti.

Lokalne samouprave koje nemaju industrijske zone, kao razlog navele su nedostatak zemljišta, nedovoljno izgrađenu infrastukturu i nepostojanje inveresovanja privrednika da posluju u njima.

Važna prepreka je i gustina naseljenosti i nerešeni imovinsko-pravni odnosi.

Z. Delić