Дневник у вишевековном селу Богараш: Земља храни а мир лечи
„Дом је најлепша реч која постоји“, рекла је својевремено америчка дечја списатељица Лора Инголс Вајлдер, и управо нас на тај цитат асоцира војвођанско сеоце Богараш, које се налази на тринаестак километара од Сенте, чијој општини и припада.
Његови мештани, иако живе како никад нису могли да замисле, а којих је и упечатљиво све мање, тврде једно - не би мењали своју кућу, свој мир, свој дом ни за какав град и наизглед бољи и сигурнији живот. Богараш, стога, и одише домовима, истина све расутијим, па буди чежњу за нашим, јер нигде није лепше него код куће.
Још кад земља поново крене да рађа, спремна за нов почетак, кад се улива нова нада и процветају нове љубичице, којих у Богарашу има на сваком кораку, могуће је наћи осмех и у невољи. Тако вас и дочекују у овом месту - тужно и радосно у исто време. Сетни су јер им пред очима ионако мало село сад већ прелази у нижу категорију коју из страха нико не описује. Али, сретни су јер су ипак очували нешто што се у великим местима нехотице изгуби - здравље, у сваком смислу. И то им је најбитније. Од свега, шта им је увек на првом месту, шта им је најважније да имају - здравља!
- Мирно нам је, нема гужве, сви се знамо, поздрављамо, мир и тишина... Мени је то најлепше, могу да одморим кад се вратим кући - прича нам председник Савета Месне заједнице Богараш Поша Тамаш, док седимо на тргу у Сенти где нам разговор свако мало ремети бучни саобраћај и жамор пролазника. - Наше село се није много променило, остао је то један миран крај...
Добро, и у том „мирном крају“ од ни 400 душа, причу с мештанима су нам прекидали трактористи, поздрављање комшија, лавеж верних чувара... Само, не би било лоше да има више свега тога, као што је некад било. Међутим, откако је, због приватизације, угашена сеоска економија, већина Богарашана је остала без посла и морала да пронађе ново запослење и то ван свог места.
- Имали су среће да свако од њих има своју њиву, малу, али су се снашли некако - додаје Тамаш и појашњава да свако од њих мора мимо земље да ради и у некој фирми како би опстали. - И сточарство је нестало из села, има неколико породица које држе, али све је уништено. Ми смо имали бикове, али то се никако сад не исплати... Рецимо, у региону смо били највећи у производњи дувана, а сад смо познати по сирку, па све што је било под дуваном, сад је под сирком. Имамо нека мања газдинства која раде бели слез. Има и кукуруза и пшенице, али сирак је главни јер од њега можемо да имамо највећу корист и може лепо да се заради.
Боље је у Богарашу него у граду
Супружници Линда и Жолт Коломпар муку су мучили са металном грабуљом ’пред својом кућом, покушавајући да с травњака уклоне суво грање и бордо шишаркице нападале с дрвета. И реч, две, три... Слабо диване српски, али довољно да схватимо да је Жолт дошао у Богараш пре 40 година, када су његови родитељи купили кућу у којој живи сам са женом. Кад има посла - ради, за дневнице, јер сталног запослења нема.
-Живимо данас за данас - не крије Коломпар, мада насмејан и задовољан што су здрави јер, како каже, не треба им ништа више. - Боље ми је да живимо овде него у граду, мир је, а и где сад да идем?
Баш зато, наш саговорник сматра да би било од вишеструке користи када би се баш у Богарашу изградио неки погон који би прерађивао бели слез или метлу, јер овако морају да сарађују са препродавцима и ето им мање зараде. Приде, како истиче, колико се неко село бави пољопривредом најбоље показују путеви које користе.
- Зато су нам у стању у каквом су и требају нам нови - каже председник Савета, очекујући да ће им изградити путеве како би могли да раде. - Сваке године изградимо и одржавамо атарске путеве, насипамо туцаником. Недавно смо радили атарски пут између Тотовог Села и Богараша, јер они имају складиште и тамо највише продајемо житарице и кукуруз. Од великог нам је значаја тај пут и било би боље да је асфалтиран.
Слично важи и за само село, будући да је 80 одсто улица под бетоном ком је, истина, потребан нов слој, док је и с тротоарима иста прича.
Млади у градове, а стари на онај свет
Лепо време протеклих дана измамило је мештане Богараша у дворишта и баштице које су вредно спремали за предстојећу пролећну сезону садње цвећа, поврћа, воћа... Неки су били више упослени, неки више уморни, а неки су мање знали српски, па нашој срећи није било краја кад смо ипак успели да наиђемо на некога ко је имао времена и воље да се наслони на грабуљицу и присети се вокабулара који бисмо разумели. Отилиа Буш је једна од њих, на чему смо јој веома захвални, нарочито што нас је упознала са својим селом из прошлих али и садашњих дана...
- Празан је Богараш, не знам да ли у овој улици има 12 становника, а некад нисмо могли да нађемо празну кућу да купимо - присећа се вредна саговорница, напомињући да одавно не живи у породичној кући испред које смо је затекли, већ се удала у Сенти, а мајку посећује и помаже јој кад има времена. - Овде су сад све старији мештани. А сећам се, некад смо ишли на такмичења, дружили се, па и кад дођем, сретнем бар двоје-троје, јавимо се, испричамо... Сад, после пет послеподне не можеш видети човека на улици! Било је лепо село, људи су били пријатнији. Сад сви одлазе одавде, млади у градове, а стари на онај свет... Ако село преживи још десетак година, биће супер.
- Јавну расвету смо комплетирали прошле године, тако да смо сад најсветлије место у општини, имамо лампу на свакој бандери - прича Тамаш с осмехом. - Ставили смо и нове прозоре на нашој основној школи и оно што нам је најважније, јесте да зидамо католичку цркву и она ће ове године бити скроз решена. Имамо и нов водовод, бушили смо бунар пре десетак година, а променили смо и цеви, више немамо оне оловне. За канализацију и гас смо далеко од Сенте, тако да не верујем да ће бити ишта од тога. А и људи не би имали новца за прикључке...
Међутим, кад је реч о спорту, Богараш онда, чини се, и није толико далеко од општинског центра. Будући да немају клубове у свом месту, а имају спортисте, онда су принуђени да одлазе до града на тренинге, наравно ко се како снађе. То је, уједно, и један од разлога зашто би житељи овог села волели да им аутобус чешће пролази и купи путнике. Ипак, онај школски, који развози ђаке већ од петог разреда, редовно стиже и обавља своју дужност...
- Двапут недељно имамо лекара, мада бисмо ми волели да нам долази бар три пута. Такође, желели бисмо да имамо и сталну апотеку, јер нам лекове доносе само кад је лекар ту - објашњава Поша Тамаш.
Има још нешто што би Богарашани баш желели, а то је да покрену неку манифестацију, наравно кад прође пандемија, јер Дане дувана више немају, па им недостају дружења и дешавања у шору.
Леа Радловачки