Dnevnik u viševekovnom selu Bogaraš: Zemlja hrani a mir leči

Njegovi meštani, iako žive kako nikad nisu mogli da zamisle, a kojih je i upečatljivo sve manje, tvrde jedno - ne bi menjali svoju kuću, svoj mir, svoj dom ni za kakav grad i naizgled bolji i sigurniji život. Bogaraš, stoga, i odiše domovima, istina sve rasutijim, pa budi čežnju za našim, jer nigde nije lepše nego kod kuće.

Još kad zemlja ponovo krene da rađa, spremna za nov početak, kad se uliva nova nada i procvetaju nove ljubičice, kojih u Bogarašu ima na svakom koraku, moguće je naći osmeh i u nevolji. Tako vas i dočekuju u ovom mestu - tužno i radosno u isto vreme. Setni su jer im pred očima ionako malo selo sad već prelazi u nižu kategoriju koju iz straha niko ne opisuje. Ali, sretni su jer su ipak očuvali nešto što se u velikim mestima nehotice izgubi - zdravlje, u svakom smislu. I to im je najbitnije. Od svega, šta im je uvek na prvom mestu, šta im je najvažnije da imaju - zdravlja!

- Mirno nam je, nema gužve, svi se znamo, pozdravljamo, mir i tišina... Meni je to najlepše, mogu da odmorim kad se vratim kući - priča nam predsednik Saveta Mesne zajednice Bogaraš Poša Tamaš, dok sedimo na trgu u Senti gde nam razgovor svako malo remeti bučni saobraćaj i žamor prolaznika. - Naše selo se nije mnogo promenilo, ostao je to jedan miran kraj...

Dobro, i u tom „mirnom kraju“ od ni 400 duša, priču s meštanima su nam prekidali traktoristi, pozdravljanje komšija, lavež vernih čuvara... Samo, ne bi bilo loše da ima više svega toga, kao što je nekad bilo. Međutim, otkako je, zbog privatizacije, ugašena seoska ekonomija, većina Bogarašana je ostala bez posla i morala da pronađe novo zaposlenje i to van svog mesta.

- Imali su sreće da svako od njih ima svoju njivu, malu, ali su se snašli nekako - dodaje Tamaš i pojašnjava da svako od njih mora mimo zemlje da radi i u nekoj firmi kako bi opstali. - I stočarstvo je nestalo iz sela, ima nekoliko porodica koje drže, ali sve je uništeno. Mi smo imali bikove, ali to se nikako sad ne isplati... Recimo, u regionu smo bili najveći u proizvodnji duvana, a sad smo poznati po sirku, pa sve što je bilo pod duvanom, sad je pod sirkom. Imamo neka manja gazdinstva koja rade beli slez. Ima i kukuruza i pšenice, ali sirak je glavni jer od njega možemo da imamo najveću korist i može lepo da se zaradi.

Bolje je u Bogarašu nego u gradu

Supružnici Linda i Žolt Kolompar muku su mučili sa metalnom grabuljom ’pred svojom kućom, pokušavajući da s travnjaka uklone suvo granje i bordo šišarkice napadale s drveta. I reč, dve, tri... Slabo divane srpski, ali dovoljno da shvatimo da je Žolt došao u Bogaraš pre 40 godina, kada su njegovi roditelji kupili kuću u kojoj živi sam sa ženom. Kad ima posla - radi, za dnevnice, jer stalnog zaposlenja nema.

-Živimo danas za danas - ne krije Kolompar, mada nasmejan i zadovoljan što su zdravi jer, kako kaže, ne treba im ništa više. - Bolje mi je da živimo ovde nego u gradu, mir je, a i gde sad da idem?

Baš zato, naš sagovornik smatra da bi bilo od višestruke koristi kada bi se baš u Bogarašu izgradio neki pogon koji bi prerađivao beli slez ili metlu, jer ovako moraju da sarađuju sa preprodavcima i eto im manje zarade. Pride, kako ističe, koliko se neko selo bavi poljoprivredom najbolje pokazuju putevi koje koriste.

- Zato su nam u stanju u kakvom su i trebaju nam novi - kaže predsednik Saveta, očekujući da će im izgraditi puteve kako bi mogli da rade. - Svake godine izgradimo i održavamo atarske puteve, nasipamo tucanikom. Nedavno smo radili atarski put između Totovog Sela i Bogaraša, jer oni imaju skladište i tamo najviše prodajemo žitarice i kukuruz. Od velikog nam je značaja taj put i bilo bi bolje da je asfaltiran.

Slično važi i za samo selo, budući da je 80 odsto ulica pod betonom kom je, istina, potreban nov sloj, dok je i s trotoarima ista priča.

Mladi u gradove, a stari na onaj svet

Lepo vreme proteklih dana izmamilo je meštane Bogaraša u dvorišta i baštice koje su vredno spremali za predstojeću prolećnu sezonu sadnje cveća, povrća, voća... Neki su bili više uposleni, neki više umorni, a neki su manje znali srpski, pa našoj sreći nije bilo kraja kad smo ipak uspeli da naiđemo na nekoga ko je imao vremena i volje da se nasloni na grabuljicu i priseti se vokabulara koji bismo razumeli. Otilia Buš je jedna od njih, na čemu smo joj veoma zahvalni, naročito što nas je upoznala sa svojim selom iz prošlih ali i sadašnjih dana...

- Prazan je Bogaraš, ne znam da li u ovoj ulici ima 12 stanovnika, a nekad nismo mogli da nađemo praznu kuću da kupimo - priseća se vredna sagovornica, napominjući da odavno ne živi u porodičnoj kući ispred koje smo je zatekli, već se udala u Senti, a majku posećuje i pomaže joj kad ima vremena. - Ovde su sad sve stariji meštani. A sećam se, nekad smo išli na takmičenja, družili se, pa i kad dođem, sretnem bar dvoje-troje, javimo se, ispričamo... Sad, posle pet poslepodne ne možeš videti čoveka na ulici! Bilo je lepo selo, ljudi su bili prijatniji. Sad svi odlaze odavde, mladi u gradove, a stari na onaj svet... Ako selo preživi još desetak godina, biće super.

- Javnu rasvetu smo kompletirali prošle godine, tako da smo sad najsvetlije mesto u opštini, imamo lampu na svakoj banderi - priča Tamaš s osmehom. - Stavili smo i nove prozore na našoj osnovnoj školi i ono što nam je najvažnije, jeste da zidamo katoličku crkvu i ona će ove godine biti skroz rešena. Imamo i nov vodovod, bušili smo bunar pre desetak godina, a promenili smo i cevi, više nemamo one olovne. Za kanalizaciju i gas smo daleko od Sente, tako da ne verujem da će biti išta od toga. A i ljudi ne bi imali novca za priključke...

Međutim, kad je reč o sportu, Bogaraš onda, čini se, i nije toliko daleko od opštinskog centra. Budući da nemaju klubove u svom mestu, a imaju sportiste, onda su prinuđeni da odlaze do grada na treninge, naravno ko se kako snađe. To je, ujedno, i jedan od razloga zašto bi žitelji ovog sela voleli da im autobus češće prolazi i kupi putnike. Ipak, onaj školski, koji razvozi đake već od petog razreda, redovno stiže i obavlja svoju dužnost...

- Dvaput nedeljno imamo lekara, mada bismo mi voleli da nam dolazi bar tri puta. Takođe, želeli bismo da imamo i stalnu apoteku, jer nam lekove donose samo kad je lekar tu - objašnjava Poša Tamaš.

Ima još nešto što bi Bogarašani baš želeli, a to je da pokrenu neku manifestaciju, naravno kad prođe pandemija, jer Dane duvana više nemaju, pa im nedostaju druženja i dešavanja u šoru.

Lea Radlovački