Две деценије веронауке у школама

Од 2001. године, када је веронаука уведена у школе као факултативан предмет, па ни од 2003, када је постала обавезан изборни предмет, ниједан вероучитељ није био примљен у сталан радни однос. Сврстани у одредбу Закона о основном и средњем образовању која регулише права и обавезе запослених на замени колега у одсуству дужем од 60 дана, многи од њих раде и по 20 година на одређено време без прекида радног стажа, што сматрају да је у супротности не само са Уставом него и са Законом о раду.

– То је можда имало логике на самом почетку, кад је веронаука враћена у школе – рекао је др Александар Милојков, теолог, члан Одбора за верску

наставу Архиепископије београдско-карловачке и вероучитељ у земунској гимназији са 11 година стажа у школи, гостујући у онлајн емисији „Просвета има реч” Уније синдиката просветних радника Србије. –  При томе је врло важно инсистирати на термину „враћена”, јер веронаука није никаква новотарија, будући да је пре 50-60 година избачена из нашег образовног система из чисто идеолошких разлога. За ових 20 година, у мандатима разних странака и министара просвете, питање статуса вероучитеља је више пута покретано, али нико никад није рекао да не може бити другачије и то аргументовао, него се све време обећавало да ће проблем бити решен.

Све више интересовања

Како тврди наш саговорник, све је веће интересовање деце за веронауку: у Београду нешто више од 50 одсто, а у неким деловима Србије чак 80 одсто ученика похађа ову наставу.

– Према мојим информацијама, у читавој Србији више од 500.000 ђака слуша предмет Православни катихизис. Једно време смо кубурили са кадром, поготово у мањим срединама, али сада се тај проблем полако решава. Листа предавача је све квалитетнија, па имамо 95 одсто људи са адекватним образовањем, међу којима је и неколико доктора наука и магистара, али је најважније да су то они који воле свој посао – закључује Милојков, додајући да је ових 20 година веронаука преживела највише захваљујући овим ентузијастима.

Последње обећање дато је летос, када је упутство за формирање одељења актуелизовало ову неправду, која их чини једном од најдискримисанијих група у друштву, додао је др Милојков.

– На основу упутства, које је тражило да једна група броји 30 ђака, видели смо да ће 40-50 одсто наставника верске наставе и грађанског васпитања остати без посла – напомиње он, додајући да, за разлику од њих, наставници грађанског васпитања углавном имају још неко ангажовање у школи, док према њима држава нема никакве обавезе. – Када смо реаговали, надлежно министарство се испочетка правило да не разуме о чему говоримо, али је после иницијативе самог врха Српске православне цркве спорно упутство делом модификовано, те смо за ову годину решили проблем. У току тог спора, министар Шарчевић се више пута оглашавао у медијима, говорећи како разуме наше потребе, и обећао да ће с новим изменама закона, за шест месеци, вероучитељи имати право на сталан радни однос, а поред тога и да ће бити додатних активности којима ћемо моћи да допунимо свој фонд часова. Рецимо, ја као доктор теологије не могу да предајем изборни пакет који се зове Религија и цивилизација. За разлику од професора филозофије и социологије, нас нису ни узимали у обзир као компетентне.

Како каже, има неких теоретичара који оптужују цркву због тога што вероучитељи немају решен статус, што је неистина.

– Да би се сваке године нашао на листи вероучитеља, мораш имати благослов верске заједнице чији ћеш катихизис предавати. Ако останеш без благослова, губиш право на рад и то се не мења, били ми за примљени за стално или на одређено – истиче Александар Милојков.

Једино стручно истраживање о ефектима верске наставе спровео је Институт за педагошка истраживања 2009. године, напомиње.

– Што се тиче заинтересованости деце, резултати су били позитивни, али су уочени и проблеми, на које смо указали ми, предавачи. Имали смо план и програм који је био доста апстрактан, више филозофски и академски, па тако неприлагођен узрасту, због чега смо захтевали да се мења. Црква је то прихватила, те су оформљени тимови од самих наставника верске наставе. Највеће што је министар Шарчевић урадио за верску наставу јесте то што је потписао нов план и програм 2014. Сада добијамо и нове уџбенике за православни катихизис, које су пре скоро две године написали управо предавачи, а један од аутора сам и ја. Али ево једног парадокса: у Хрватској су већ прошли све могуће прегледе, одштампани су и у употреби, а код нас таворе, иако неколико година званично немамо uybеnikе јер су стари повучени, а нови нису изашли. И са стране цркве некада постоји инертност надлежних, па се и даље чекају одобрења, која ће потом морати да донесе и министарство – признаје Милојков.

С. М-ћ