Деценија дијалога Београда и Приштине, какви су домети?

Конференцију је организвао Центар за спољну политику, у сарадњи са Ханс Зајдел Фондацијом.



Председник Центра Драган Ђукановић констатовао је да се и данас, 10 година од почетка преговора Београда и Приштине, под окриљем ЕУ, суочавамо са истим проблемаима, као и да не постоји суштински напредак у том процесу.



У првих неколико година, од прве рунде, 8. марта 2011, било је, каже, доста ентузијазма, потписано је доста споразума, од којих се неки и данас "отежаније" спроводе, али да је од 2013. године и првог споразума о нормализацији, суштински, дошло до дугорочне кризе у процесу дијалога, пре свега у вези са никада имплементираним концептом Заједницом српских општина.



„Каснији период дијалога нас је такође упутио на закључак да су се две стране више удаљиле него приближиле“, рекао је Ђукановић и додао да постоји још доста отворених питања и зебњи са обе стране.



Он је додао да су домети специјалног представника ЕУ за Западни Балкан, укључујући питање дијалога Београда и Приштине годину дана касније „више него скромни“.



„Остаје да се види како ће убудуће ићи овај процес, да ли ће уследити нека нова блокада или суштински продор у дијалогу“, рекао је Ђукановић.



Иван Вејвода, са Бечког института за друштвене науке, истакао је да је „Србији потребно Косово, а Косову Србија“ за проналажење решења.



„Све док се не схвати узајамна повезаност и потреба за проналажењем решења неће бити солуције. Не може бити да само једна страна инсистира на свом ставу као решење“, подвукао је он.



Бехљуљ Бећај приметио је да је у Приштини процес дијалога служио до сада само као покушај „спашавања“ Хашима Тачија.



Међутим, додаје, сада су другачије околности, а ток процеса мора да се сагледа из угла победе Самоопредељења на прошлим изборима.



Такође, Бећај подсећа да постоје и другачије међународне околности, јер актери у Вашингтону нису исти, који су, каже, као и приштински преговарач, имали личне мотиве.



Сада је на дужности администрација која тежи ка постизању решења, сматра он.



Истовремено указује да то не значи да ће се доћи до решења, јер је Аљбину Куртију дијалог тек на четвртом месту приоритета, а и председник Србије Александар Вучић каже да неће признати Косово док је на месту шефа државе.



„То су нове препреке, али видећемо да ли се ради само о флоскулама које ће се променити“, додао је Бећај.



Он је истакао да је Курти суочен са Заједницом српских општина (ЗСО) коју мора да спроведе у дело као наслеђену обавезу.



„Курти ће морати да се понаша институционално и имплементира раније преузету обавезу“, сматра овај аналитичар.



Новинарка из Брисела Ђераћина Тухиња указала је да није ЗСО једини договор који није спроведен.



Она каже да је до сада спроведен само договор о томе како се Косово представља у званичним документима, а то је уз звездицу, ка о успостваљање Српске листе, која је резултат директног договора двојице лидера.



Када је реч о посредничкој улози ЕУ, она каже да је Кетрин Ештон активно учествовала у преговорима, док је Федерика Могерини странама препустила уношење тема, што је, сматра, довело до тога да су се помињале теме које, како каже, нису у сагласности са европским вредностима, попут промена границе.



„Бојим се да ћемо поново обележавати јубилеј овог дијалога, јер ово засигурно неће бити први јубилеј. Србија неће бити у позицији да буде сатерена уза зид да призна Косово пре пријема у чланство ЕУ“, констатовала је Тухиња.



Професор ФПН у Загребу Дејан Јовић истакао је да за 10 година ЕУ није успела да пронађе никакво значајно крајње решење за однос Београда и Приштине, док је у том периоду успостављена равнотежа актера, Београда, Приштине и Брисела.



Он је рекао да ЕУ нема намеру да прими Србију у чланство у догледној будућности, што је погрешно, јер све док је то тако, ЕУ нема шта да понуди Београду и Приштини осим да одржава статус кво између ниих.



„ЕУ је поставила Западни Балкан у позицију ''чекаонице за Годоа'', који неће доћи и изгубила је снагу. Сада је модератор који укључије микрофон, а ништа не предузеима“, рекао је Јовић.



Он је истакао да свим странама сада одговара статус кво, јер би свака алтернатива била лошија.



За Србију је питање признања Косова неприхватљиво и то је најгора опција, којој ће се супротставља и то ће, сматра, остати константа ко год био на власти, јер би, примећује, то било рискантно за свакога ко то учини, а изазвало би и нестабилност региона.



Друга солуција која није могућа за Београд је реинтеграција Косова у Србију, додао је Јовић.



Са друге стране, појашњава, замена територија није прихватљива Бриселу.



Јовић је истакао да и Косову одговара садашње стање, јер се признање Косова као равноправне чланице европске заједнице народа неће договорити, појашањавајући то тиме да би се то, да је требало да се деси, десило до сада, али је и даље пет земаља чланица ЕУ које не признају Косово.



Чини му се и да није могуће уједињење Косова са Албанијом, иако је сада то популарна тема, а што се види и из резултат избора и подебе Куртија, али је, додаје, то немогуће и за ЕУ.



„Остаје садашње стање - чардак ни на небу ни на земљи. Чини ми се да су све три заинтеересоване стране, Београд, Приштина и Брисел у ситуацији у којој су све алтернативе лошије или немогуће у односу на ово што је сада. Алтернативе би биле ризичне у односу на статус кво“, рекао је Јовић.



Асистент на ФПН у Београду Стефан Сурлић каже да се ЕУ није поставила као медијатор, што је данас главна порука - да је Брисел медијатор, који не жели да намеће било шта, већ се ЕУ укључила као директан актер, креирајући Еулекс.



Додао је да ЕУ Београд и Приштину доживљава као равноправне актере, који ће омогућити да се дође до решења.



„Дошло је до ненамераване последице, да Брисел не ужива поверење ни Београда ни Приштине, па ниједна старана не види ЕУ као фацилитатора, који ће помоћи да се до решења дође“, рекао је Сурлић.



Он је истакао да би без дијалога био већи степен конфонтације и много изгледнија могућност да се обнови конфликт на Северу КиМ, па би живот људи био отежан.



„Важно је да ставимо позицију српске заједнице на КиМ као примарну у процесу дијлаога, јер он јесте и најјачи аргумент у постизању финалног договора у догледној будућнисти“, рекао је Сурлић.



Уредник дневног листа Коха Диторе Агрон Бајрами рекао је да је ових десет година дијалога довољно да се извуку поуке.



„Прва и главна је да ништа не може да се постигне ако нема договорен циљ. Оно што се назива нормализацијом је еуфемизам који треба да прикрије то што стране у преговорима, али и ЕУ и САД, немају заједничку формулације онога што се жели постићи овим процесом“, казао је он.



Бајрами је казао да што се Косова тиче тај процес не може да води уназад, то јест у време пре проглашења независности, додајући да управо Београд има циљ да се преговара о статусу.



„Највећи проблем у ових десет година је била политика која се звала конструктивна нејасноћа која је дозвољава свима да тумаче на свој начин теме и договоре. Од сада нам треба конструктивна јасноћа. Да знамо о чему причамо и који је циљ“, рекао је Бајрами.



Бајрами сматра да сада постоји много боља могућност да се искрено стави на сто оно што се мора и може постићи у овом процесу.



„На Косову много је више потребан дијалог косовских институција и Срба на Косову, а мање да Србе са Косова представља Београд“, уверен је он.



Колатерална штета дијалога је, истиче, то да су косовски Срби изгубили надлежност сопственог представљања, већ су то препустили „Српској листи".



Делегације Беогрда и Приштине састале су се у Бриселу први пут 8. марта 2011. године у оквиру техничког дијалога коме посредује ЕУ.