Кантатутор Илија Илић: Одавно сам у борби и нема назад

Илија је данас власник Арт мусиц студио продуцтион у Новом Саду, ради као продуцент и аранжер и пише песме за себе, али за колеге. Професионалну каријеру почео је објавом албума „Људи кажу” за ПГП-РТС 2004. године, потом је објавио „Хајде, хајде”, а затим и „Коврџава”, те „Ходам сам”. С Илијом Илићем причамо о новом синглу „Мирише град” али и раду једног младог музичара токо пандемије коронавируса.

За песму „Мирише град” сте снимили и спот. Колико је тешко и исплативо, у овој ситуацији, када је цео свет у застоју због короне, градити музичку каријеру и улагати у спотове високог квалитета?

- С обзиром на то да ми је годину дана забрањен рад у смислу наступа, заиста јесте огромна жртва и улог јер уопште и не знам хоћу ли имати у скорије време прилику за наступ и да повратим уложено, али као уметник имао сам велику потребу за новим делом и то је увек било много јаче од новца.

Многи музичари се жале на економске последице које је ковид оставио у њиховом послу, колико је корона утицала на ваш посао?

- Арт Продуцтион чији сам власник послује свега 10 одсто својих капацитета и много мојих сарадника, техничара и пратећих музичара потпуно су на ивици егзистенције, апсолутно. Влада је у мају месецу помогла свима са статусом уметника међу којима сам и ја са 90.000 динара и Сокој са 24.000 својим члановима, али то је одавно било и није обухватило већину из ове професије.

Како је музика уопште постала део вашег живота, а како је постала професија?

- Захваљујући породици у којој је музика присутна увек од кад знам за себе с обзиром да је отац професионални музичар, а мајка оснивач КУД-а, постала је и део мене, а онда кроз одрастање и професионални позив. Врло брзо након након пунолетства одласком у Београд и издањем мог првог албума за ПГП-РТС 2004. године.

Због музике, односно посла, сте се преселили у Нови Сад, а потом и Београд, колико су те промене мењале вашу каријеру и лични живот и да ли је то можда необично у модерном времену када се највише ради од куће?

- У Београд сам се преселио због каријере и данас сматрам да сам поступио исправно, а у Новом Саду живим ипак из приватних разлога који нису везани за каријеру. Ван Београда живети и правити каријеру јесте много теже, али ево не и немогуће управо захваљујући модерном времену.

Будући да сте кантаутор, продуцент и аранжер, у којој улози се најпријатније осећате, сами у студију или на наступима, окружени људима?

- Пођеднако, у моментима у студију приликом рада као и у моментима на наступима, једно без другог не могу да замислим.

Како настају ваши стихови, у надахнућу инспирације или је то заиста занатски процес?

- Данас је то постао један процес, дужи период него некад у смислу да налетом инспирације упамтим идеју, тему, мелодију и онда то развијам данима у главу, живим са тим док не будем задовољан па тек онда креће снимање у студију.

Колико је тешко данас градити музичку каријеру с обзиром на велике промене кроз које свет пролази и какве планове у ово нестабилно време може да прави један млади музичар?

- С обзиром на све што се дешава шансе за неког новог су минималне и ја сам тог свестан, али већ одавно сам у борби и нема назад, крај је кад ја кажем, па докле стигнем.

Снежана Милановић