Лале имају “дебеле живце”, али кад неко претера…
Гордана Јованов из Самоша, општина Ковачица, већ дуго предано истражује и бележи баштину Баната, а између корица њене осме књиге “Севају брисе банатске”, нашле су се аутентичне приче о брисама, или бритвама, које су некада често потезане у банатским местима.
Када севају брисе, а Банаћани знају рећи и да брисе “севаду”, у бирцузима, на вашарима и другим приликама, увек буде белаја, често са трагичним исходом.
Како Лале боду брисама, зависи од тежине добијене увреде, или учињеног дела. Тако је важило неписано правило, кад Лали неко опсује оца или брата палцем и кажипрстом се скрати сечиво на дужину једног палца и брзо и ситно боде више пута у трбух псовача, који ће преживети “ал ће језик скратити”.
За псовање сестре пустио се цео педаљ, односно цело сечиво, па убодени може да преживи са тежим последицама, Са смртним последицама су убоди брисом за псовање матере, а још страшније се дешавало ако се опсује дете, па још дода и дете мртво, онда псовачу нема спаса. Лале су познате по “дебелим живцима”, али када се претера баш свака мера, па их претерано изнервирају, онда упозорење гласи: “Еј, ударићу те сас брисом!”
Познат је и случај да су и даме носиле брисе у Бечкереку, кад је певачици Кеки кренула певачка каријера, из околних села почела је доводити фрајле за пратњу. Да би их заштитила од насртаја клијената газдарица Кека им је поделила брисе. Посаветовала их је да ако нешто крене по злу, да је њино да боду и одсеку, а њено да их после вади из невоље. То се брзо прочуло међу њиховом клијентелом, па се поплашили да ће остати без алата, тако да су уредно и добро плаћали и били фини.
Пре ове књиге Гордана Јованов је објавила “Монографију села Самош”, потом наслове “Самошки шпицлови”, “Речник Срба у Банату”, “Кратке приче о Банату”, “Шпицнамети у Банату”, “Бирцузи у Банату”, “Коњи у Банату”, а ради на још прегршт рукописа.
- Имам двадесетак започетих књига и вредно скупљам грађу за њих зато што ми нестајемо брзином светлости. Нестају праве банатске породице и затиру се села, ужасно је где год се крене. А, када нестану породице, најчешће ишчезну пожутеле фотографије успомене. Привржена сам старим банатским речима које се све ређе или већ никако не користе у свакодневном говору, па их користим. То што су превазиђене, не значи да треба да их заборавимо и нестану. Користе их само још најстарији Банаћани, а “Речник Срба у Банату” који сам објавила у издању Историјског архива Панчева на 280 страница, требало би поново штампати јер сам га проширила на 800 страница - каже Гордана Јованов за наш лист.
Ускоро треба да из штампе изађе о њеном претку Себастијану Путнику, који је био игуман манастира Љубостиња, и хероју Баната Паји Путнику, да се не заборави његова херојска улога у револуционарним превирањима 1848. у Банату. Волели су Банаћани одувек добро да једу, па је из Горданиног пера при завршетку “Лалошки кувар”.
Мада су у Банату најчешће севале брисе у рукама Лала, Гордана вели да се латила наизглед мушке теме, али напомиње да су брисе носиле и Сосе. Сакупљајући и бележећи банатске догодовштине, када крену усмена казивања Лала и Соса, буде ту свакојаких згода и незгода, па их Гордана тематски разврстава и уобличава у приче које плене језиком каквим се некада говорило у Банату, а брисе су се наметнуле као једна од тема. Иако се може рећи да је Гордана изворна Соса, она ни сама не зна да објасни, зашто је све што пише и размишља у мушком роду, па и читаоцима баш то није јасно.
- Књигу “Севају брисе банатске” сам посветила свим Лалама који су од брисе страдали, да се и њихово памти. Бриса то ти је Лалина продужена рука, одмалена му сраста са телом, а И да хоће не може с њом да се растане. Лалинској бриси највећи непријатељ су били и остали учени и градски људи који су увек били против ње. За добру, ваљану брису у Банату се давао капитал. Без брисе, тврде неки овајани лалоши и ниси прави Лала. Брису Лала не тура ди стигне нег је фурт држи у задњи џеп од панталона, тако му је увек при руци, а увек му и на срцу - приповеда ауторка књиге, напомињући да је њен покојни деда увек говорио за брису, да је ко млада снајка, ћудљива и размажена.
Брисе су била неизоставно оружје минулих времена, нарочито када су напити или набусити младићи, али не само они, и не само под задимљеним биртијама и шареним вашарским шатрама, већ и на свадбама и забавама, смиривали страсти и делили правду по свом нахођењу, потсетио је у предговору београдски професор у пензији др Шимон Ђармати, родом Банаћанин.
- Довољна је била једна реч, један лоше протумачени поглед, загледање у исту сукњу или погрешно одабрана песма, па да се рука тури у џеп и убрзо чује злокобно шкљоцање брисе после којег је врло често следила несрећа, ненадокнадива за многе фамилије. Несрећа за њих а пуно посла за жандаре и судије у проналажењу кривца и правилном одмеравању казне, мада је казна снажно погађала и пре њеног изрицања - указао је Ђармати.
Нису ни негдашње власти све те трагедије изазване потезањем бриса мирно посматрале. Било је периода када је строгом наредбом полиције било забрањивано момцима да на балове носе брисе са собом, што је уносило тугу у момачким срцима, па су они избегавали кафане и девојке, сматрајући д аим је живот без брисе безвредан. Међутим, момци су се брзо снашли, па суб рисе под својим прслуцима уносиле њихове драгане и додавале им их, када се за то указала потреба.
“Лала док је још мали добије прву брису и онда је заувек заражен потребом да је носи и да је купује. Прву брису добије од Бабе или дешке, а некима и кумови купе када иду у Дебељачу на вашар, да обрадују кумића када сврате на част. Кад Лала урасте, он брисду бира сам. Купује је споро и дуго је загледа док се не реши да изабере баш ону његову, за коју се веже за цео живот, забележила је Гордана.
Брисе се у Банату углавном купују на дебељачком вашару, неки наруче брису код мајстора и то баш онакву какву су сањали, отојче пре вашара. Одма је унапред капаришу , а тек следећег вашара оду по њу. Та бриса коју поруче мора добро да налегне уруку, чим легне она се слепи и ондак је заувек твоја…
- Бриса или брисица, како јој Лала тепа, било је разних од оних сиротињских свакидашњих, до богаташких. Било их је разних облика, сечива и шара, а некада Лала без брисе, осећао се ко да је био голишав. Кад су Лалину унуци престали да носе брисе, он није престао чудом да се чуди и сколева. Приповеда се по Банату и данас да су Самошани највеће Лале јер сви одреда носе брисе. Један од њих, како се дуго препричавало, дао је пар расних волова панчевачком занатлији дам у направи брису за унука - потсетила је Гордана Јованов.
Царица и ладно оружје од једног педља
Бриса као ладно оружје није била позната све до установљења Великокикиндског диштрикта 1774. године. Царица Марица Терезије је хтела да војни граничари-милитари буду ратари, па је забранила да имају било какво ватрено и ладно оружје дуже од једног педља. Том њеном закону доакао је један Лала који је у дршку сместио сечиво, које се око осовине извлачило напоље па се тако добило оружје од два педља!
Од велике помоћи Гордани Јованов, да се између корица нађе штиво о банатским брисама поред Шимона Ђарматија били су Мирослав Грубанов - Алибунарски из Црепаје, Љубинка Терек из Шурјана, Гена Јованов из Самоша, Велизар Радловачки из Пардања, Драгољуб Бадрљица и Ненад Огњанов из Мокрина, Дарко Влашић из банатског села Ченеј (Румунија), Драгана Белића из Новог Милошева , Драгоје Кујовић - Рајо из Иђоша и Ђурђина Жељски из Ботоша, али и писанија са пожутелих страница више часописа и
Црепаја је била позната по бећарима, ђилкошима, а остаде записано Горданиним пером: “Не знам ни власт, ни човека, ни људи који су са Црепајцима украј изашли”. Бећари из Долова такође су били жестоки, “џаба им попа освештаво центар села, они боду ли боду”, прочули су се као велике кавгаџије па захваљујући њима настаде и црни бећарац: “Ко од ножа није болово, нек сврати у Долово”. Бриса је кумовала имену села Ботош. Легенда каже да кад су се кадгод посвађала браћа Јоца и Тоша, изби туча, Јоца потегне брису и убоде Тошу, па је касније у банатском дивану дошло до спајања две речи Убо Тошу у “У Ботошу”, па тако настаде Ботош.
Милорад Митровић