Lale imaju “debele živce”, ali kad neko pretera…

Kada sevaju brise, a Banaćani znaju reći i da brise “sevadu”,  u bircuzima, na vašarima i drugim prilikama, uvek bude belaja, često sa tragičnim ishodom.

Kako Lale bodu brisama, zavisi od težine dobijene uvrede, ili učinjenog dela. Tako je važilo nepisano pravilo, kad Lali neko opsuje oca ili brata palcem i kažiprstom se skrati sečivo na dužinu jednog palca i brzo i sitno bode više puta u trbuh psovača, koji će preživeti “al će jezik skratiti”.

Za psovanje sestre pustio se ceo pedalj, odnosno celo sečivo, pa ubodeni može da preživi sa težim posledicama, Sa smrtnim posledicama su ubodi brisom za psovanje matere, a još strašnije se dešavalo ako se opsuje dete, pa još doda i dete mrtvo, onda psovaču nema spasa. Lale su poznate po “debelim živcima”, ali kada se pretera baš svaka mera, pa ih preterano iznerviraju, onda upozorenje glasi: “Ej, udariću te sas brisom!” 

Poznat je i slučaj da su i dame nosile brise u Bečkereku, kad je pevačici Keki krenula pevačka karijera, iz okolnih sela počela je dovoditi frajle za pratnju. Da bi ih zaštitila od nasrtaja klijenata gazdarica Keka im je podelila brise. Posavetovala ih je da ako nešto krene po zlu, da je njino da bodu i odseku, a njeno da ih posle vadi iz nevolje. To se brzo pročulo među njihovom klijentelom, pa se poplašili da će ostati bez alata, tako da su uredno i dobro plaćali i bili fini.

Pre ove knjige Gordana Jovanov je objavila “Monografiju sela Samoš”, potom naslove “Samoški špiclovi”, “Rečnik Srba u Banatu”, “Kratke priče o Banatu”, “Špicnameti u Banatu”, “Bircuzi u Banatu”, “Konji u Banatu”, a radi na još pregršt rukopisa.

- Imam dvadesetak započetih knjiga i vredno skupljam građu za njih zato što mi nestajemo brzinom svetlosti. Nestaju prave banatske porodice i zatiru se sela, užasno je gde god se krene. A, kada nestanu porodice, najčešće iščeznu požutele fotografije uspomene. Privržena sam starim banatskim rečima koje se sve ređe ili već nikako ne koriste u svakodnevnom govoru, pa ih koristim. To što su prevaziđene, ne znači da treba da ih zaboravimo i nestanu. Koriste ih samo još najstariji Banaćani, a “Rečnik Srba u Banatu” koji sam objavila u izdanju Istorijskog arhiva Pančeva na 280 stranica, trebalo bi ponovo štampati jer sam ga proširila na 800 stranica - kaže Gordana Jovanov za naš list.  

Uskoro treba da iz štampe izađe o njenom pretku Sebastijanu Putniku, koji je bio iguman manastira Ljubostinja, i heroju Banata Paji Putniku, da se ne zaboravi njegova herojska uloga u revolucionarnim previranjima 1848. u Banatu. Voleli su Banaćani oduvek dobro da jedu, pa je iz Gordaninog pera pri završetku “Laloški kuvar”.  

Mada su u Banatu najčešće sevale brise u rukama Lala, Gordana veli da se latila naizgled muške teme, ali napominje da su brise nosile i Sose. Sakupljajući i beležeći banatske dogodovštine, kada krenu usmena kazivanja Lala i Sosa, bude tu svakojakih zgoda i nezgoda, pa ih Gordana tematski razvrstava i uobličava u priče koje plene jezikom kakvim se nekada govorilo u Banatu, a brise su se nametnule kao jedna od tema. Iako se može reći da je Gordana izvorna Sosa, ona ni sama ne zna da objasni, zašto je sve što piše i razmišlja u muškom rodu, pa i čitaocima baš to nije jasno.

- Knjigu “Sevaju brise banatske” sam posvetila svim Lalama koji su od brise stradali, da se i njihovo pamti. Brisa to ti je Lalina produžena ruka, odmalena mu srasta sa telom, a I da hoće ne može s njom da se rastane. Lalinskoj brisi najveći neprijatelj su bili i ostali učeni i gradski ljudi koji su uvek bili protiv nje. Za dobru, valjanu brisu u Banatu se davao kapital. Bez brise, tvrde neki ovajani laloši i nisi pravi Lala. Brisu Lala ne tura di stigne neg je furt drži u zadnji džep od pantalona, tako mu je uvek pri ruci, a uvek mu i na srcu - pripoveda autorka knjige, napominjući da je njen pokojni deda uvek govorio za brisu, da je ko mlada snajka, ćudljiva i razmažena.

Brise su bila neizostavno oružje minulih vremena, naročito kada su napiti ili nabusiti mladići, ali ne samo oni, i ne samo pod zadimljenim birtijama i šarenim vašarskim šatrama, već i na svadbama i zabavama, smirivali strasti i delili pravdu po svom nahođenju, potsetio je u predgovoru beogradski profesor u penziji dr Šimon Đarmati, rodom Banaćanin.

- Dovoljna je bila jedna reč, jedan loše protumačeni pogled, zagledanje u istu suknju ili pogrešno odabrana pesma, pa da se ruka turi u džep i ubrzo čuje zlokobno škljocanje brise posle kojeg je vrlo često sledila nesreća, nenadoknadiva za mnoge familije. Nesreća za njih a puno posla za žandare i sudije u pronalaženju krivca i pravilnom odmeravanju kazne, mada je kazna snažno pogađala i pre njenog izricanja - ukazao je Đarmati.

Nisu ni negdašnje vlasti sve te tragedije izazvane potezanjem brisa mirno posmatrale. Bilo je perioda kada je strogom naredbom policije bilo zabranjivano momcima da na balove nose brise sa sobom, što je unosilo tugu u momačkim srcima, pa su oni izbegavali kafane i devojke, smatrajući d aim je život bez brise bezvredan. Međutim, momci su se brzo snašli, pa sub rise pod svojim prslucima unosile njihove dragane i dodavale im ih, kada se za to ukazala potreba.       

“Lala dok je još mali dobije prvu brisu i onda je zauvek zaražen potrebom da je nosi i da je kupuje. Prvu brisu dobije od Babe ili deške, a nekima i kumovi kupe kada idu u Debeljaču na vašar, da obraduju kumića kada svrate na čast. Kad Lala uraste, on brisdu bira sam. Kupuje je sporo i dugo je zagleda dok se ne reši da izabere baš onu njegovu, za koju se veže za ceo život, zabeležila je Gordana.

Brise se u Banatu uglavnom kupuju na debeljačkom vašaru, neki naruče brisu kod majstora i to baš onakvu kakvu su sanjali, otojče pre vašara. Odma je unapred kaparišu , a tek sledećeg vašara odu po nju. Ta brisa koju poruče mora dobro da nalegne uruku, čim legne ona se slepi i ondak je zauvek tvoja…

- Brisa ili brisica, kako joj Lala tepa, bilo je raznih od onih sirotinjskih svakidašnjih, do bogataških. Bilo ih je raznih oblika, sečiva i šara, a nekada Lala bez brise, osećao se ko da je bio golišav. Kad su Lalinu unuci prestali da nose brise, on nije prestao čudom da se čudi i skoleva. Pripoveda se po Banatu i danas da su Samošani najveće Lale jer svi odreda nose brise. Jedan od njih, kako se dugo prepričavalo, dao je par rasnih volova pančevačkom zanatliji dam u napravi brisu za unuka - potsetila je Gordana Jovanov.

Carica i ladno oružje od jednog pedlja

Brisa kao ladno oružje nije bila poznata sve do ustanovljenja Velikokikindskog dištrikta 1774. godine. Carica Marica Terezije je htela da vojni graničari-militari budu ratari, pa je zabranila da imaju bilo kakvo vatreno i ladno oružje duže od jednog pedlja. Tom njenom zakonu doakao je jedan Lala koji je u dršku smestio sečivo, koje se oko osovine izvlačilo napolje pa se tako dobilo oružje od dva pedlja!

Od velike pomoći Gordani Jovanov, da se između korica nađe štivo o banatskim brisama pored Šimona Đarmatija bili su Miroslav Grubanov - Alibunarski iz Crepaje, Ljubinka Terek iz Šurjana, Gena Jovanov iz Samoša, Velizar Radlovački iz Pardanja, Dragoljub Badrljica i Nenad Ognjanov iz Mokrina, Darko Vlašić iz banatskog sela Čenej (Rumunija), Dragana Belića iz Novog Miloševa , Dragoje Kujović - Rajo iz Iđoša i Đurđina Željski iz Botoša, ali i pisanija sa požutelih stranica više časopisa i  

Crepaja je bila poznata po bećarima, đilkošima, a ostade zapisano Gordaninim perom: “Ne znam ni vlast, ni čoveka, ni ljudi koji su sa Crepajcima ukraj izašli”. Bećari iz Dolova takođe su bili žestoki, “džaba im popa osveštavo centar sela, oni bodu li bodu”, pročuli su se kao velike kavgadžije pa zahvaljujući njima nastade i crni bećarac: “Ko od noža nije bolovo, nek svrati u Dolovo”. Brisa je kumovala imenu sela Botoš. Legenda kaže da kad su se kadgod posvađala braća Joca i Toša, izbi tuča, Joca potegne brisu i ubode Tošu, pa je kasnije u banatskom divanu došlo do spajanja dve reči Ubo Tošu u “U Botošu”, pa tako nastade Botoš.   

Milorad Mitrović