Пећине Елора у Индији остају нетакнуте и након 1.500 година
Велики низ древних археолошких грађевина, познатијих као пећине Елора, налазе се у држави Махараштра у Индији, под чијим окриљем су се изводиле различите верске праксе током прастарих времена, стога оне и данас представљају симбол верског прихватања и толеранције.
Три главне религије у Индији представљене су у пећинама сачињеним од 34 камена храма, од којих 17 представља хиндуизам, 12 будизам, а преосталих пет yainizam. Време њихове изградње није тачно познато, али се процењује да су саграђене пре 1.500 година и оно што је фасцинатно је да су изненађујуће очуване од последица природних услова и пропадања, а сачуване су и од продора инсеката све ово време.
Научници су пре неколико година, након спроведене студије дошли до открића да је вероватно конопља (Cannabis сатива) једним делом одговорна за то. Како наводе истраживачи, пронађена је као саставни део глиненог и кречног малтера који је коришћен. То су потврдиле технологије попут скенирања електронским микроскопом, затим Фуријеова трансформација, инфрацрвена спектроскопија и стерео - микроскопске студије. Научници су објаснили конзервативне особине смеше конопље попут чињенице да су влакна канабиса трајнија од осталих влакана, а лепљиви квалитет, односно смола канабиса је могла да помогне у формирању чврстог везива. Конопља такође може да регулише влажност, одбија инсекте, као и да има високу пропусност паре, изражена су хигроскопна својства....
Ипак, употреба гипса од конопље можда није била само сврха очувања саме грађевине, јер „Како гипс од конопље има способност чувања топлоте, отпоран је на ватру и апсорбује око 90 одсто ваздушне буке, у пећинама Елора је створено мирно животно окружење за монахе“, навели су истраживачи. Пре ове студије се веровало да канабис може да очува грађевине старе 600 до 800 година, али је након ове студије потврђено да само 10 одсто канабиса у смеси може да утиче на то да објекти буду нетакнути и преко 1.500 година.
Истраживање су спровели бивши надзорни археолошки хемичар Археолошког завода за индијску науку Рајдео Синг и професор ботанике са Универзитета “Др Бабасахеб Амбедкар Маратвада” Милинд М. Сардесаи.
Припремила: И. Бакмаз