Приче из Музеја Војводине у Новом Саду – „Шерман”

Радња филма је смештена у унутрашњост Француске, касног лета 1944. године, у време Другог светског рата и говори о групи америчких војника који дезертирају да би иза непријатељских редова опљачкали банку. Филм је снимљен највећим делом на местима у некадашњој Југославији, у околини Новог Сада, односно Врднику и у Истри, а новосадски тенк “Шерман”, који се појављује у филму и на рекламном плакату добио је важну улогу у једном од успешнијих холивудских ратних спектакала тог времена. Данас тај нормандијски ветеран представља најмаркантнији предмет колекције артиљеријских оруђа Музеја Војводине у Новом Саду и изложен је парку између Музеја савремене уметности и Музеја Војводине.

Виши кустос – историчар у Музеју Војводине др Предраг Бајић објашњава да је у периоду „Хладног рата“ Југословенска народна армија била једина војска у свету која је у наоружању имала и совјетско и америчко оружје и војну опрему.

- Разлог за то био је прекид односа Федеративне народне републике Југославије (ФНРЈ) и земаља тадашњег Информбироа (источноевропска организација комунистичких партија која је деловала од 1947. до 1956. године), у јуну 1948. године -  каже наш саговорник. - Само годину дана након оснивања, Информбиро се окренуо против Комунистичке партије Југославије која је одбила да се повинује генералном секретару Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза Јосифу Стаљину. Период непријатељства је трајао све до почетка „дестаљинизације“ 1953. године.

Шерманови габарити

Тенк „Шерман“ дугачак је 5,90, а висок 2,62 метра, покреће га „Фордов“ бензински мотор снаге 450 коњских снага.

- Тежина у борбеном комплету с петочланом посадом, муницијом и пуним резервоаром му је око 30 тона, а максимална брзина 42 километара на час – истиче Бајић. - Наоружан је топом, противавионским митраљезом „Браунинг“ и противпешадијским митраљезом „Браунинг“. Посебан адут му је радијус окрета од свега 19 метара, што му је давало предност над јаче наоружаним, али тежим и споријим немачким тенковима.

Ситуација у којој се тада нашла ФНРЈ довела је до потребе тражења помоћи у артиљеријским оруђима, оклопно-механизованим борбеним средствима и возилима, која је, без обзира на још актуелну „Тршћанску кризу“ (вишегодишњи сукоб Италије и Југославије око територије Трста, Горице и Истре у годинама после Другог светског рата), могла бити тражена једино од НАТО-а. Као део те помоћи Југославији је 1952. године испоручено 599 тенкова „Шерман“ који су од 1942. године били основно оклопно оружје савезничких трупа, најпре у северној Африци, а касније и на Пацифику (борбе за архипелаг Гвадалканал, Филипине, борбе у Бурми) и у Француској, након искрцавања у Нормандији 2. јуна 1944 . године. Посебно је занимљиво да је, судећи по серијском и броју мотора и години производње (1944. година) новосадски “Шерман” коришћен и током борби у Нормандији у Француској и пуком срећом остао читав.

Након што су 1969. године ти тенкови повучени из наоружања ЈНА, неки су служили на војним полигонима као мета за вежбе гађања. Један од њих је из гарнизона у Суботици послат возом на новосадску железничку станицу као поклон тадашњем Музеју народне револуције Војводине, комплетан и у возном стању.

- Југословенска кинематографија била је развијена и многи страни партнери су радо снимали копродукцијске филмове код нас – појашњава Бајић додајући да је један од њих био је и „Келијеви хероји“. - За снимање тог филма продуцентима је требао исправан „Шерман“, а наш је предходне јесени, у тип-топ стању стигао из Суботице и нашао се у филму у којем су се, уз Доналда Сатерленда, који је играо командира посаде, нашле холивудске легенде попут Клинта Иствуда (наредник Кели), Телија Саваласа (официр са надимком Велики Џо) и Дона Риклеса (пуковник, командант јединице).

Нажалост „Шерман“ уз стару славу изгубио је и сјај. До пре неколико година био је на неугледном месту, па тек када је уређен парк испред Музеја присаједињења тенк је добио место које заслужује. Спољашњост је рестаурирана 2018. године, али убрзо је поново ишарана графитима, није у возном стању јер нема акумулатор иако је према речима нашег саговорника тадашњи директор Музеја седамдесетих година прошлог века имао обичај да га једном месечно „пали“ како би мотор остао колико -толико исправан. Можда након наше приче и уз мало пропаганде новосадски ратни ветеран поново стекне стару славу и постане туристичка атракција.

Силвиа Ковач