Резон: Напокон, истина о бојкоту

Пише: Милорад Бојовић

Хапшења нису спроведена да се једном заувек рашчисти с криминалом а грађанима поклони благодат сигурности.

Не! Тај бестијални чин политичке одмазде, у ком је ухапшено више од 10.000 људи, искоришћен је да се криминално тржиште отме од једних злочинаца и поклони другима, и да једна политичка групација прерасте у клан за некажњену отимачину државних пара, пљачку предузећа и грађана.

Сада све треба урадити другачије! Неопходно је спровести српску верзију чувене акције „Полино”. У ери брзе смене вести, иначе забораву склони Срби, можда су сметнули с ума да је реч о највећем подухвату хапшења мафије и њихових сарадника у целој Европи. У италији је похапшен цео клан „Ндрагета”, а пре неколико дана им је почело суђење. На оптуженичкој клупи наћи ће се више од 350 мафијаша, корумпираних службеника, полицајаца, а у целом процесу учествоваће близу 1.000 људи.

Да појасним. Обрачун с криминалом који је најавио Вучић почео је обећавајућим хапшењем клана извесног Беливука. Њих 19 је тек први корак, каже министар полиције Вулин. То је тек почетак уздају се Срби. Као у Италији неопходно је да се открију сви полицајци, сви инспектори, судије, тужиоци, и сви са њима повезани бандити, који Србију желе да претворе у казнено-поправни дом, којим господаре silеyijе.

Ако претерујем нека начелници појединих градова одговоре да ли је тачно да и код њих постоји по један Беливук? Ако јесте, да одговоре грађанима зашто банда није иза решетака? Како је могуће да сви знају ко су харачлије, убице, зеленаши, рекеташи, нарко дилери, а да о томе, као код Едгара Алана Поа, сазнања немају само они којима је то посао. Та искривљена неурачунљивост, тај ацтионес либерае ин цауса, постао је српска стварност још од времена када су се „петооктобараци” сукобили са својим партнерима из „земунског клана”. Ликвидацијом главних шефова и претварањем остатка банде у сведоке сараднике, којима држава и данас даје плату, у рангу министарске, изведена је транзиција из бандитизма у криминал са стилом. Разбојници с пиштољима замењени су мафијашима с оловкама и краватама.

Очигледно је! Србија је имала само једну шансу да преживи. Морала је да се реши левих либерала, утицаја тајкуна и политичара којима су стране паре важније од родољубља, из полиције истера паралелне структуре моћи које су радиле у интересу организованог криминала. И на крају да почне да хапси криминалце. По реду. И одреда. Али, демонтажа једног до сржи оболелог система није лака и није једноставна. Већ сам писао о томе. Србији је најједонставније да, када похапси све криминалце, и протера све стране шпијуне, затвори све службе на 30 дана и отпусти цео државни апарат, а онда на конкурсу прими потпуно нове људе.

И зато, због тог малигног ткива, због старих паукових мрежа се може десити да се Србија  девет година након искорака из хтонског политичког система, поново нађе на прекретници. На историјском размеђу.

Доказ за то су три независна, али нимало одвојена случаја. Први је необични рандеву Мирослава Мишковића и Момчила Перишића на страницама једних новина. У истом контексту пажњу привлачи и најава преговора о изборним условима власти и опозиције, под покровитељством Европског парламента. Али, најважнија је једна успутна вест, која открива главни разлог бојкота избора 2020. године. Њу је лансирао Цесид, који предлаже да се грађанима омогући да својим потписом подрже више изборних листа, као и да странке које су при регистрацији скупиле 10.000 потписа, не морају скупљати потписе за подршку изборне листе.

Дакле, ниједан од ових случајева није „случајан”. Нити се десио без разлога. Између свих постоји узрочно-последична веза.

Ипак, за све Србе је најважије оно што нам је открио Цесид. И то не намерно. Цесид се, по свом старом, добром обичају, у овом суђењу грађанским изборним правима, без присуства грађана, појавио као адвокат „демократске” опозиције. Реч је о странкама које су донеле изборне законе које данас проглашавају за своје највеће непријатеље.

Какве везе преговори имају с бојкотом? Велике. То је сада кристално јасно. Изборним законима, донетим у време владавине Бориса Тадића, Драгана Ђиласа, Борка Стефановића, Вука Јеремића, ради „укрупњавања” политичке сцене, предвиђено је да на изборе може да изађе само она политичка организација чију кандидатуру потписима подржи најмање 10.000 грађана. Због тобожњег спречавања претварања политичке арене у црну берзу, грађанима је онемогућено да потпишу више од једне листе. Тадић је на тај начин желео да се реши прилепака из ДОС-а, а уједно и да спречи мале, политички непотентне организације грађанске оријентације да праве забуну на изборима и одузимају му гласове. Онда је враг однео шалу и кола су кренула низбрдо. Демократска странка распрсла се у парампарчад као леденица. Пад је био тако велик да ни данас не успевају да сакупе крхотине. И сад су постали жртве властите мегаломаније. Више не могу да скупе 10.000 потписа. Чак ни једниствена Демократска странка није с лакоћом прибављала 10.000 потписа. Сад кад се њихова супстанца расула у 10 малих странака, уместо 10 потребно им је 100.000 потписа. А то је, по свему судећи постао недостижан број гласова за сваког од њих појединачно. И, уколико наставе да се политиком баве тако што ће говорити о Вучићу а не о себи, може им се десити да 100.000 гласова буде недостижна цифра за све њих заједно.

Цесидов испад открио нам је шта опседа српску опозицију. Поштени Цесид предлаже да треба укинути прикупљање потписа у кампањи за оне политичке странке које су прикупиле 10.000 неопходних потписа у склопу регистрације политичке организације. Хм. Најмање пет од 10 странака опозиције регистроване су под сумњивим околностима. А најмање две су купљене. Неке су регистроване као странке мањина.

Дакле, бојкот није био политичко слабљење Вучића, него прикривање сопствене немоћи.

Исто тако није изненадна ни случајна животна исповест Мирослава Мишковића и „адвокатски” текст истих новина о „неправедно” оптуженом Момчилу Перишићу. За неупућене то је један генерал Југословенске народне армије који је постао политичар, са задатком да „умири” војску, ако отимање власти од Милошевића не буде ишло према плану Запада. На крилима 5. октобра постао је потпредседник Владе Србије. И онда га је Војна контраобавештајна служба ухапсила док је предавао поверљива документа америчком шпијуну Yonu Дејвиду Нејбору. Американац је након срамотне епизоде у мотелу „Шарић” нестао, а онда је, у старом, добром маниру Ције, објављен податак да је Нејбор убијен у Мађарској. Међутим, Нејбор је вероватно жив и здрав, а компромитован је да би се даље активности шпијунаже гурнуле у строгу тајност.

Мишковић покајнички нуди своје искуство у циљу бржег развоја. Али, он заправо настоји да сачува своју позицију, док не види да ли ће доћи до било какве транзиције моћи која би му обезбедила повратак с резервне клупе на главни терен.

Тај Мишковићев и Перишћев састанак на новинским страницама, индиректно, али перфидно нам открива да није немогуће да се иза кулиса поново направи сценарио сличан петооктобарском. Чини се да није сасвим неизвестан нови самит тајкуна и политичара с „необичним” и тајним контактима са „занимљивим” организацијама и личностима из иностранства.

Да бисмо то објаснили вратићемо се 21 годину уназад. Коалицију за рушење Слободана Милошевића чинили су криминални кланови, који су председника Србије киднаповали из његове резиденције и за награду од пет милиона долара изручили Хашком трибуналу, политичари, страни обавештајци и њихови контакти у политичком и обавештајном сектору Србије. По свргавању Милошевића, Србију и све послове у њој су поделили у феуде.

Али су освајачи власти убрзо схватили да је пара мало да се сви обогате. Било је логично да се у новонасталим политичким околностима морају решити неугодних сведока с једне стране, и конкурената с друге стране. Притом су чланове „земунског клана” видели и као сведоке, и као главну конкуренцију. Уједно, то кореспондира са захтевом опозције да им се омогући да формирају паралелно уредништво на Радио-телевизији Србије и Радио-телевизији Војводине. Тај мегаломански и антидемократски захтев испоставили су због наводне недовољне заступљености у медијима, али је заправо реч о димној завеси. Спину којим су прикривали своју главну слабост и амбицију - изалазак на изборе без обавезе прикупљања недостижних 10.000 потписа.

Политика скривеног чина носи многе опасности. Очајник не преза ни од једне могућности.

Зато је хапшење криминалаца и њихових јатака унутар система ресурс будућности. Тако ће обични људи уместо емотивне наде моћи да живе артикулисану извесност.

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу