Rezon: Napokon, istina o bojkotu

Piše: Milorad Bojović

Hapšenja nisu sprovedena da se jednom zauvek raščisti s kriminalom a građanima pokloni blagodat sigurnosti.

Ne! Taj bestijalni čin političke odmazde, u kom je uhapšeno više od 10.000 ljudi, iskorišćen je da se kriminalno tržište otme od jednih zločinaca i pokloni drugima, i da jedna politička grupacija preraste u klan za nekažnjenu otimačinu državnih para, pljačku preduzeća i građana.

Sada sve treba uraditi drugačije! Neophodno je sprovesti srpsku verziju čuvene akcije „Polino”. U eri brze smene vesti, inače zaboravu skloni Srbi, možda su smetnuli s uma da je reč o najvećem poduhvatu hapšenja mafije i njihovih saradnika u celoj Evropi. U italiji je pohapšen ceo klan „Ndrageta”, a pre nekoliko dana im je počelo suđenje. Na optuženičkoj klupi naći će se više od 350 mafijaša, korumpiranih službenika, policajaca, a u celom procesu učestvovaće blizu 1.000 ljudi.

Da pojasnim. Obračun s kriminalom koji je najavio Vučić počeo je obećavajućim hapšenjem klana izvesnog Belivuka. Njih 19 je tek prvi korak, kaže ministar policije Vulin. To je tek početak uzdaju se Srbi. Kao u Italiji neophodno je da se otkriju svi policajci, svi inspektori, sudije, tužioci, i svi sa njima povezani banditi, koji Srbiju žele da pretvore u kazneno-popravni dom, kojim gospodare sileyije.

Ako preterujem neka načelnici pojedinih gradova odgovore da li je tačno da i kod njih postoji po jedan Belivuk? Ako jeste, da odgovore građanima zašto banda nije iza rešetaka? Kako je moguće da svi znaju ko su haračlije, ubice, zelenaši, reketaši, narko dileri, a da o tome, kao kod Edgara Alana Poa, saznanja nemaju samo oni kojima je to posao. Ta iskrivljena neuračunljivost, taj actiones liberae in causa, postao je srpska stvarnost još od vremena kada su se „petooktobaraci” sukobili sa svojim partnerima iz „zemunskog klana”. Likvidacijom glavnih šefova i pretvaranjem ostatka bande u svedoke saradnike, kojima država i danas daje platu, u rangu ministarske, izvedena je tranzicija iz banditizma u kriminal sa stilom. Razbojnici s pištoljima zamenjeni su mafijašima s olovkama i kravatama.

Očigledno je! Srbija je imala samo jednu šansu da preživi. Morala je da se reši levih liberala, uticaja tajkuna i političara kojima su strane pare važnije od rodoljublja, iz policije istera paralelne strukture moći koje su radile u interesu organizovanog kriminala. I na kraju da počne da hapsi kriminalce. Po redu. I odreda. Ali, demontaža jednog do srži obolelog sistema nije laka i nije jednostavna. Već sam pisao o tome. Srbiji je najjedonstavnije da, kada pohapsi sve kriminalce, i protera sve strane špijune, zatvori sve službe na 30 dana i otpusti ceo državni aparat, a onda na konkursu primi potpuno nove ljude.

I zato, zbog tog malignog tkiva, zbog starih paukovih mreža se može desiti da se Srbija  devet godina nakon iskoraka iz htonskog političkog sistema, ponovo nađe na prekretnici. Na istorijskom razmeđu.

Dokaz za to su tri nezavisna, ali nimalo odvojena slučaja. Prvi je neobični randevu Miroslava Miškovića i Momčila Perišića na stranicama jednih novina. U istom kontekstu pažnju privlači i najava pregovora o izbornim uslovima vlasti i opozicije, pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta. Ali, najvažnija je jedna usputna vest, koja otkriva glavni razlog bojkota izbora 2020. godine. Nju je lansirao Cesid, koji predlaže da se građanima omogući da svojim potpisom podrže više izbornih lista, kao i da stranke koje su pri registraciji skupile 10.000 potpisa, ne moraju skupljati potpise za podršku izborne liste.

Dakle, nijedan od ovih slučajeva nije „slučajan”. Niti se desio bez razloga. Između svih postoji uzročno-posledična veza.

Ipak, za sve Srbe je najvažije ono što nam je otkrio Cesid. I to ne namerno. Cesid se, po svom starom, dobrom običaju, u ovom suđenju građanskim izbornim pravima, bez prisustva građana, pojavio kao advokat „demokratske” opozicije. Reč je o strankama koje su donele izborne zakone koje danas proglašavaju za svoje najveće neprijatelje.

Kakve veze pregovori imaju s bojkotom? Velike. To je sada kristalno jasno. Izbornim zakonima, donetim u vreme vladavine Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Borka Stefanovića, Vuka Jeremića, radi „ukrupnjavanja” političke scene, predviđeno je da na izbore može da izađe samo ona politička organizacija čiju kandidaturu potpisima podrži najmanje 10.000 građana. Zbog tobožnjeg sprečavanja pretvaranja političke arene u crnu berzu, građanima je onemogućeno da potpišu više od jedne liste. Tadić je na taj način želeo da se reši prilepaka iz DOS-a, a ujedno i da spreči male, politički nepotentne organizacije građanske orijentacije da prave zabunu na izborima i oduzimaju mu glasove. Onda je vrag odneo šalu i kola su krenula nizbrdo. Demokratska stranka rasprsla se u paramparčad kao ledenica. Pad je bio tako velik da ni danas ne uspevaju da sakupe krhotine. I sad su postali žrtve vlastite megalomanije. Više ne mogu da skupe 10.000 potpisa. Čak ni jednistvena Demokratska stranka nije s lakoćom pribavljala 10.000 potpisa. Sad kad se njihova supstanca rasula u 10 malih stranaka, umesto 10 potrebno im je 100.000 potpisa. A to je, po svemu sudeći postao nedostižan broj glasova za svakog od njih pojedinačno. I, ukoliko nastave da se politikom bave tako što će govoriti o Vučiću a ne o sebi, može im se desiti da 100.000 glasova bude nedostižna cifra za sve njih zajedno.

Cesidov ispad otkrio nam je šta opseda srpsku opoziciju. Pošteni Cesid predlaže da treba ukinuti prikupljanje potpisa u kampanji za one političke stranke koje su prikupile 10.000 neophodnih potpisa u sklopu registracije političke organizacije. Hm. Najmanje pet od 10 stranaka opozicije registrovane su pod sumnjivim okolnostima. A najmanje dve su kupljene. Neke su registrovane kao stranke manjina.

Dakle, bojkot nije bio političko slabljenje Vučića, nego prikrivanje sopstvene nemoći.

Isto tako nije iznenadna ni slučajna životna ispovest Miroslava Miškovića i „advokatski” tekst istih novina o „nepravedno” optuženom Momčilu Perišiću. Za neupućene to je jedan general Jugoslovenske narodne armije koji je postao političar, sa zadatkom da „umiri” vojsku, ako otimanje vlasti od Miloševića ne bude išlo prema planu Zapada. Na krilima 5. oktobra postao je potpredsednik Vlade Srbije. I onda ga je Vojna kontraobaveštajna služba uhapsila dok je predavao poverljiva dokumenta američkom špijunu Yonu Dejvidu Nejboru. Amerikanac je nakon sramotne epizode u motelu „Šarić” nestao, a onda je, u starom, dobrom maniru Cije, objavljen podatak da je Nejbor ubijen u Mađarskoj. Međutim, Nejbor je verovatno živ i zdrav, a kompromitovan je da bi se dalje aktivnosti špijunaže gurnule u strogu tajnost.

Mišković pokajnički nudi svoje iskustvo u cilju bržeg razvoja. Ali, on zapravo nastoji da sačuva svoju poziciju, dok ne vidi da li će doći do bilo kakve tranzicije moći koja bi mu obezbedila povratak s rezervne klupe na glavni teren.

Taj Miškovićev i Perišćev sastanak na novinskim stranicama, indirektno, ali perfidno nam otkriva da nije nemoguće da se iza kulisa ponovo napravi scenario sličan petooktobarskom. Čini se da nije sasvim neizvestan novi samit tajkuna i političara s „neobičnim” i tajnim kontaktima sa „zanimljivim” organizacijama i ličnostima iz inostranstva.

Da bismo to objasnili vratićemo se 21 godinu unazad. Koaliciju za rušenje Slobodana Miloševića činili su kriminalni klanovi, koji su predsednika Srbije kidnapovali iz njegove rezidencije i za nagradu od pet miliona dolara izručili Haškom tribunalu, političari, strani obaveštajci i njihovi kontakti u političkom i obaveštajnom sektoru Srbije. Po svrgavanju Miloševića, Srbiju i sve poslove u njoj su podelili u feude.

Ali su osvajači vlasti ubrzo shvatili da je para malo da se svi obogate. Bilo je logično da se u novonastalim političkim okolnostima moraju rešiti neugodnih svedoka s jedne strane, i konkurenata s druge strane. Pritom su članove „zemunskog klana” videli i kao svedoke, i kao glavnu konkurenciju. Ujedno, to korespondira sa zahtevom opozcije da im se omogući da formiraju paralelno uredništvo na Radio-televiziji Srbije i Radio-televiziji Vojvodine. Taj megalomanski i antidemokratski zahtev ispostavili su zbog navodne nedovoljne zastupljenosti u medijima, ali je zapravo reč o dimnoj zavesi. Spinu kojim su prikrivali svoju glavnu slabost i ambiciju - izalazak na izbore bez obaveze prikupljanja nedostižnih 10.000 potpisa.

Politika skrivenog čina nosi mnoge opasnosti. Očajnik ne preza ni od jedne mogućnosti.

Zato je hapšenje kriminalaca i njihovih jataka unutar sistema resurs budućnosti. Tako će obični ljudi umesto emotivne nade moći da žive artikulisanu izvesnost.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću