Архив града: Омиљене робне куће Новосађана

Зграду је за Трговачко предузеће „Стотекс” пројектовао љубљански архитекта Милан Михелич, а интересантно је да се она пре неколико година нашла на насловници престижног архитектонског магазина „Пиранеси”.

– Робна кућа је била много познатија по имену оснивача, односно  предузећу „Стотекс”, које је држало и најстарију робну кућу у граду „Прогрес” у Танурџићевој палати – подсећа директор Историјског архива града Петар Ђурђев. – Од „Стотекса” је 1978. године настала радна организација „Панонија”, која се 1981. године прикључила Сложеној организацији удруженог рада СОУР „Унионпромет”, из које се 1989. године издвојила и осамо­сталила, делујући најпре као Друштвено предузеће „Базар”, да би се 1991. године трансформисало у истоимено део­ничко друштво у мешовитој својини, а од 1993. године у приватној.

Како се изградња Робне куће “Стотекс” приводила крају, тако је напредовао и pothodnik кроз који се снабдевао, а који се налази у Улици краља Александра. Наравно, фото-репортер нашег листа је забележио изградњу, а чланак се чува као део архиве „Дневника” у Историјском архиву града.

Новинар је забележио да, „док је простор на којем се ради био ограђен, Новосађани нису имали прилике да виде како ће изгледати Улица народних хероја, једна од најважнијих саобраћајница. Радници користе сваки тренутак лепог времена, а бетониране контуре се већ назиру”.

На месту данашњег „Њу Норка” 1971. године почео се градити „Норк”, који је завршен 28. јуна 1972. године, а инвеститор је било Трговинско предузеће „Звезда”. За разлику од „Стотекса”, био је упола мањи, простирао се на 5.700 квадратних метара, који су обухватали сутерен, приземље и три спрата. Ту су се могли купити намештај, текстил, галантерија, позамантерија, конфекција, обућа, електротехника, спортска опрема... Као и увек, наш лист је забележио отварање те робне куће, а судећи по фотографијама, Новосађани су и тада волели да иду у нове продавнице, не марећи за гужве.

– Таква фотографија не треба да нас чуди јер је један од главних императива саомуправног друштва било подизање животног стандарда – појашњава Ђурђев. – Идеја је била да се покаже да је наша верзија социјализма исправнија од совјетског модела, али је водила ка великом задуживању државе и подр­жавање цивилизацијских тековина западних друштава. То је и довело до ставарања менталитета потрошачког друштва земљи у развоју, што и данас представља тежак терет за нас. Од песме „Тата, купи ми ауто” па до увоза робе из Немачке и Италије – све су то били сигнали напуштања комунистичке идеологије и стварања прозападног друштва.

Грађани су радо пазарили још и у Робној кући „Узор”, која се простирала дуж Улице Модене и Трга слободе, и „Прогресу”, који је био у приземном делу Танурџићеве палате. Асортиман им је био сличан, али је у понуди било свега – од игле до локомотиве: техника, одећа, обућа, посуђе, текстил, галантерија, покућство, док је деци вероватно омиљен био део с бомбоњерама и бомбонама на мерење.

– Робна кућа „Прогрес” у Танурџићевој палати основана је 1. јануара 1952. године – каже Ђурђев. – Међу првим трговинама увела је радно време „нон-стоп”, омогућивши потрошачима да се снабдевају и у време кад су друге продавнице биле затворене. Од 1968. до 1989. године била је у саставу „Узора”, који је био у саставу у фирме „Стотекс”, а фебруара 1994. године издвојио се и постао акционарско друштво.

Након распада Југославије, робне куће пропадале су једна за другом, а тек од пре неколико година заменили су их огромни модерни шопинг молови, који се, додуше, уколико питате старије суграђане, никада не могу упоредити са „Стотексом”, „Узором”, „Прогресом”, старим „Норком”...

С. Ковач