Arhiv grada: Omiljene robne kuće Novosađana

Zgradu je za Trgovačko preduzeće „Stoteks” projektovao ljubljanski arhitekta Milan Mihelič, a interesantno je da se ona pre nekoliko godina našla na naslovnici prestižnog arhitektonskog magazina „Piranesi”.

– Robna kuća je bila mnogo poznatija po imenu osnivača, odnosno  preduzeću „Stoteks”, koje je držalo i najstariju robnu kuću u gradu „Progres” u Tanurdžićevoj palati – podseća direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev. – Od „Stoteksa” je 1978. godine nastala radna organizacija „Panonija”, koja se 1981. godine priključila Složenoj organizaciji udruženog rada SOUR „Unionpromet”, iz koje se 1989. godine izdvojila i osamo­stalila, delujući najpre kao Društveno preduzeće „Bazar”, da bi se 1991. godine transformisalo u istoimeno deo­ničko društvo u mešovitoj svojini, a od 1993. godine u privatnoj.

Kako se izgradnja Robne kuće “Stoteks” privodila kraju, tako je napredovao i pothodnik kroz koji se snabdevao, a koji se nalazi u Ulici kralja Aleksandra. Naravno, foto-reporter našeg lista je zabeležio izgradnju, a članak se čuva kao deo arhive „Dnevnika” u Istorijskom arhivu grada.

Novinar je zabeležio da, „dok je prostor na kojem se radi bio ograđen, Novosađani nisu imali prilike da vide kako će izgledati Ulica narodnih heroja, jedna od najvažnijih saobraćajnica. Radnici koriste svaki trenutak lepog vremena, a betonirane konture se već naziru”.

Na mestu današnjeg „Nju Norka” 1971. godine počeo se graditi „Nork”, koji je završen 28. juna 1972. godine, a investitor je bilo Trgovinsko preduzeće „Zvezda”. Za razliku od „Stoteksa”, bio je upola manji, prostirao se na 5.700 kvadratnih metara, koji su obuhvatali suteren, prizemlje i tri sprata. Tu su se mogli kupiti nameštaj, tekstil, galanterija, pozamanterija, konfekcija, obuća, elektrotehnika, sportska oprema... Kao i uvek, naš list je zabeležio otvaranje te robne kuće, a sudeći po fotografijama, Novosađani su i tada voleli da idu u nove prodavnice, ne mareći za gužve.

– Takva fotografija ne treba da nas čudi jer je jedan od glavnih imperativa saomupravnog društva bilo podizanje životnog standarda – pojašnjava Đurđev. – Ideja je bila da se pokaže da je naša verzija socijalizma ispravnija od sovjetskog modela, ali je vodila ka velikom zaduživanju države i podr­žavanje civilizacijskih tekovina zapadnih društava. To je i dovelo do stavaranja mentaliteta potrošačkog društva zemlji u razvoju, što i danas predstavlja težak teret za nas. Od pesme „Tata, kupi mi auto” pa do uvoza robe iz Nemačke i Italije – sve su to bili signali napuštanja komunističke ideologije i stvaranja prozapadnog društva.

Građani su rado pazarili još i u Robnoj kući „Uzor”, koja se prostirala duž Ulice Modene i Trga slobode, i „Progresu”, koji je bio u prizemnom delu Tanurdžićeve palate. Asortiman im je bio sličan, ali je u ponudi bilo svega – od igle do lokomotive: tehnika, odeća, obuća, posuđe, tekstil, galanterija, pokućstvo, dok je deci verovatno omiljen bio deo s bombonjerama i bombonama na merenje.

– Robna kuća „Progres” u Tanurdžićevoj palati osnovana je 1. januara 1952. godine – kaže Đurđev. – Među prvim trgovinama uvela je radno vreme „non-stop”, omogućivši potrošačima da se snabdevaju i u vreme kad su druge prodavnice bile zatvorene. Od 1968. do 1989. godine bila je u sastavu „Uzora”, koji je bio u sastavu u firme „Stoteks”, a februara 1994. godine izdvojio se i postao akcionarsko društvo.

Nakon raspada Jugoslavije, robne kuće propadale su jedna za drugom, a tek od pre nekoliko godina zamenili su ih ogromni moderni šoping molovi, koji se, doduše, ukoliko pitate starije sugrađane, nikada ne mogu uporediti sa „Stoteksom”, „Uzorom”, „Progresom”, starim „Norkom”...

S. Kovač