„Панцероти” се вратио у град

. Срећом, данас имају прилику да поделе успомене на друштвеним мрежама, те се недавно, највише захваљујући једном таквом сећању, у наш град вратила прва панцерота са својим јединственим и непоновљивим укусом, коју је 1984. године Новосађанима открио Жељко Црнић. Познат и по надимцима Црнкела или Црнки, Жељко Црнић је рођени Новосађанин, по струци дипломирани економиста, у чему нема дана радног стажа. Нови „Панцероти”, који је оживео старе успомене, освануо је почетком новембра на Булевару ослобођења близу Железничке станице, а у називу је и подсећање "Но.1 синце 1984".

– Пре три месеца уопште нисам био у овој причи, а онда је син на „Фејсбук” страници „Историја Новог Сада” наишао на објаву у којој човек пита да ли се неко сећа панцерота какве су се некад продавале у Улици Васе Стајића, уз коментар да су биле „њам-њам” и слично – објашњава Жељко. – Син ми је показао коментаре, тада их је било више од 150, у којима се једна жена сећа да ју је бивши момак водио ту на панцероте, друга пише да је њен бивши муж служио војску у Новом Саду и причао јој о тим панцеротама... То ми је дало позитивну енергију и одлучио сам да поново све покренем и оживим сећање, да буде баш као некад.

Да је у томе и успео, доказ су купци који непрестано долазе. Жељко Црнић потврђује да долазе многи који се сећају старог локала и укуса, срећни што је поново ту, али појављују се и нови. Од свих, како каже, очекује критике, позитивне и негативне, јер планира да траје. А сећања су незаобилазна и, ко има времена да потражи објаву на „Фејсбуку”, мора се признати да ће, чак и ако се не сећа чувених Црнкијевих панцерота, из непрегледног броја коментара јасно успети да склопи целу причу. Наравно, радо је прича и Жељко Црнић.

– Мој веома добар другар, нажалост покојни, Драган Марић Гусе откупио је тада најпознатију пицерију, прву у Новом Саду, од Милорада Стошљевића, званог Миле Пица, а ја сам преузео преподневну смену – наводи Жељко. – На тај начин постајем угоститељ, а након годину дошли смо на идеју да заједно отворимо нешто ново. У избору много места у граду, једно од најатрактивнијих био нам је локал у Улици Васе Стајића 1б. Тај крај је као новосадско Дедиње, ваздушном линијом од центра удаљен 50 метара, али ушушкан и није близу очију. У то време је ту био и Градски комитет Савеза комуниста, због чега нисмо смели да продајемо алкохолна пића. Драган је тада напустио посао, ја сам остао сам и покушао две-три варијанте посла који бих ту могао да започнем. Поред пица, упорно сам желео да направим и нешто ново. У то време су се на „штрафти” и у некадашњем ресторану „Блед” продавала пирошке, а ја сам покушао нешто да укрстим, јер сам правио и преклопљене пице – калцоне. То сам назвао мојом војвођанском преваром. Употребио сам италијанско име – панцерота и преклопљену пицу с другачијим, киселим тестом, пекао у уљу, а касније и у масти, јер је била укуснија. Од пића сам служио природну лимунаду и јогурт.

У то време знало се за италијанску панцероту – троугао од лиснатог теста, дебљине два-три центиметра, с мало прашке шунке између. Жељко Црнић је осмислио сопствени специјалитет, а кад је дошао у Градску кућу да региструје угоститељски објекат, питали су га шта је панцерота.

– Ја кажем: “То је италијански бурек!” – с осмехом се сећа Жељко Црнић. – Е, па, кажу, ако је то, Црнке, онда морате полагати за burеgyiju. Тада сам већ имао дипломе економисте и угоститеља, па сам ишао у Инђију и полагао за burеgyiju и посластичара. Има и једна анегдота која доказује какве су биле моје панцероте у поређењу с италијанским. Пошто се мој локал налазио у богатој улици, долазиле су жене које су ту живеле, а које су редовно одлазиле у Италију по скупу гардеробу и обућу. Па кад би тамо поручивале панцероту, биле су разочаране и говориле су: „Ово панцерота? Па треба ви да видите наше војвођанске... Овде треба три да поједем, па ни то није доста у односу на ону једну.” Умеле су и мени да кажу да оне тамо њихове италијанске не личе ни на шта. Јер ја сам правио панцероте с киселим тестом, то је као мали хлеб од 300-400 грама, буду пуне сира, па набубре. И сад поново исте правим.

Жељко Црнић, као добар домаћин, отворено говори о специјалитету који је пре три и по деценије усавршио и поклонио нашем граду и некадашњој Југославији, међутим, може се рећи да у неком смислу постоји и тајни састојак.

– Моја панцерота садржи три врсте најлепшег сира који постоји, а који се топи – уз шеретски осмех говори Црнке, не откривајући о којим врстама је заправо реч. – Пробао сам више од 13 врста и комбинација, и задржао се на та три, мада, данас су другачије производња и технологија. Прашка шунка је, такође, изузетног квалитета, то можете да видите по боји. Кечап правим сам. Некад сам узимао парадајз-пире у паковањима од пет килограма, разређивао га водом и зачињавао, слично радим и сад.

Својим панцеротама оживео је тиху, зелену уличицу.

– Годину и по након отварања, студенти су из центра ишли до факултета кроз Улицу Васе Стајића – каже Црнке. – Открили су ме и Грци који су похађали ДИФ, дневно их је по стотинак долазило на панцероте. Долазили су и пекари Албанци. Њих тројица, иако не једу свињетину, поштено су наручили три панцероте и пресекли их да виде структуру, да би после могли самостално да их праве и продају. После две-три године, мој производ су правили и у Скопљу, Дубровнику, у Словенији... То што сам осмислио, пре није постојало у таквом облику.

Чувене панцероте Жељка Црнића на адреси Васе Стајића 1б опстале су до 1989. године, а након тога се из личних разлога повукао. Бавио се и даље угоститељством, али своје панцероте из прошлости је тек данас пробудио.

– Пре 36 година сам је измислио, а пре 31 заборавио – поетично наглашава Жељко Црнић. – Касније су их отварали многи по Новом Саду и питали ме за савет. Тада није било љубоморе. Власници познатих објеката, попут „Борсалина”, јели су код мене. Интересантна је чињеница да, ако данас на интернет претраживачу укуцате појам „панцерота”, наићи ћете на податак да се 1970. године у Италији, у Милану, правила „моја” панцерота, то је 14 година пре мене. Не на уљу и не лиснато тесто, изгледа да су то обрисали. После мене је цела бивша Југославија правила панцероте по мом рецепту, и дан-данас је тако. Вратио сам укус прошлости. Мој најбољи другар је недавно јео панцероту први пут после ’89. године. „Усисао” ју је за три минута. Очекујем искрен одговор, ништа куртоазно. Прихватам сугестије и хоћу да исправим, али држим се основног. Нећу да прихватам 15 врста укуса, ово је то.

Текст и фото: Б. Павковић