Пре 106 година на Колубари извојевана једна од највећих битака Великог рата

Први пораз десетоструко надмоћнијем агресору на малу, поносну Србију нанесен је већ по отпочињању ратних операција, колико у августу 1914. у знаменитој битки на Церу, која је уједно била и прва победа сила Антанте, али Колубарска битка је по својој велични и свом значају остала светионик за војне стратеге до дана данашњег како од једне далеко слабије и готово разбијене војске, захваљујући стратегијско-тактичком руковођењу али и мотивацијом пркосног становништва направити, у свега неколико дана, победоносну војну силу због које се тих дана, али и деценијама касније сасвим оправдано певало „У Ваљеву цика дрека, тера Србин Поћорека“.

Тих новембарско-децембарских каснојесењих дана Србија је била на ивици пропасти, пошто су након неславне авантуре током прве агресије опорављене и попуњене армије Аустроугарске у септембру поново прешле Дрину, те доживеле пораз у важној бици код Мачковог камена. Српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна. На све то, у ноћи 14. новембра командант Прве армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности, а на његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору којег су Карађорђевићи као наводног „обреновићевца“, већ два пута пензионисали, што ће се показати као једно од најбољих кадровских решења у српској војсци током Великог рата.

Колубарска битка, као најсјајнија победа српске војске, нераскидиво је везана уз име Живојина Мишића, који је и поред личних неслагања управо на инсистирање регента Александра након ње овенчан титулом војводе. Мишић је остао упамћен као не само права војничка мајка, већ и као бескомпромисан војник који се није либио да изнесе своје мишљење без обзира на последице. Познат по свом геслу „Живот је вечита борба. Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред!“ Када му је начелник СВК војвода Путник, иначе његов велики заштитник, забранио извлачење Прве армије у припреми за контранапад Мишић му је, уз сочну псовку, поручио „..Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете, али докле ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу!“

Мада је био суочен са негодовањем Врховне команде, на челу са престолонаследником Александром као врховним командантом, Мишић, дубоко разумевајући психу српског сељака-војника повлачи потпуно неочекиван потез и уместо упорне, али и белодано неефеикасне одбране сваког педља територије, у ноћи између 29. и 30. новембра извлачи Прву армију из борбеног додира са јединицама Балканске војске под командом фелдмаршала Оскара Поћорека постављајући нову, утврђену линију одбране западно од Горњег Милановца. Следећа три дана током којих пада и Београд, поред одмора и попуне трупа последњим резервама међу којима је било и 1.300 легендарних младих каплара, из крагујевачке тополивнице пристиже и француска артиљеријска муниција која је због нешто дуже чауре морала бити модификована, па Мишић 2. децембра започиње груписање својих снага на десном боку и издаје наредбу о противнападу следећег дана коју прати и инструкција да „чим непријатељ окрене леђа, треба га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га енергичније треба гонити, обасипајући му редове и ватром“.

Док Европа и свет ишчекују вест о потпуном слому Србије а аустроугарска 5. армија приређује победничку параду у Београду, у седам ујутру тог 3. новембра Мишићева Прва армија у садејству са Другом и Трећом армијом под вођством војводе Степе Степановића и генерала Павла Јовановића-Штурма, те Ужичком војском, јединицама Одбране Београда и обреновачким одредом, након ураганске артиљеријске припреме, отпочиње контраофанзиву, до ногу туче 16. корпус Аустроугарске Балканске војске и овладава Сувобором. Оскар Поћорек, у потпуној неверици какве ударе трпи од војске за коју је сматрао да не само да не може да изврши противнапад, већ је био убеђен у њену скору капитлуацију, увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 6. децембра наређује својој 6. армији да се повуче на леву обалу Колубаре. Догађаји на фронту се смењују филмском брзином, па већ следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса Поћорек наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне својој 5. у покушају да одржи положаје Раља–Степојевац–Обреновац. Ова линија фронта била је предугачка, тако да ова армија 10. децембра заузима нове, 32 километра дугачке  положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб–Авала–Мостиње. Српска Врховна команда истог дана наређује Мишићевој армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта аустроугарске 5. армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра прво ударом Штурмове Треће а потом и Прве и Друге армије. Аустроугарски 15. корпус, у свеопштој бежанији, повлачећи се пред Дринском дивизијом првог позива, у року од 27 часова прелази 40 километара и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, док се истовремено се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама И и ИИ позива, повлаче остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици. Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године, што наредног дана прати и коминике српске Врховне команде речима да „на територији Краљевине Србије нема више нити једног непријатељског војника, сем ратних заробљеника.“

Милић Миљеновић