ОкоТВоко: Од уранка до зорњака
Све је почело кад смо путем вести телевизије са Националном фреквенцијом сазнали да је Ђурђица Барловић умрла ових дана.
Певачицу Нових фосила су сахранили два пута за 28 година. Е мој Саша, рекох себи, баш си Нови фосил и диносаурус.
Толико тога се променило за двадесет и пет година колико радим емисију „Таблоид”. Телевизије ничу као печурке после кише. Е сад ако имате једног провајдера, немате одређене канале, а ако имате другог провајдера, опет немате све канале. Па онда трч на Јутјуб да све погледате. Али мало морген, што би рекао Слоба Милошевић. Постоје ратови дистрибутера и на другим нивоима. Јована Јоксимовић је запалила Инстаграм вешћу да је неко пресекао оптичке каблове како би спречио емитовање њеног првог Уранка. Prеthodila је баражна ватра таблоида према водитељки где су скандалозним насловима елаболирали њен минић. Колико познајем Александра Тијанића тај маг телевизије никад не би на мале екране пустио ништа што није по РАИ или БК стандардима. Јована је тако доказала да националне фреквенције нису више тако битне јер се и на каблу лепо живи и ради. То потвђује огромни студио и фантастично светло.
Нисам могао да не погледам чедо ди-џеј Жекса које се зове Ред телевизија. То је доказ да Јутјубери желе афирмацију и у конвенционалним медијима. Али не иде то тако лако је недостаје вокабулара и образовања. Све је превише опуштено и неконвенционално, а третирају се и озбиљне теме. Наравно, увек се пази да гост буде ососба која диже рејтинг, али ми смо таква земља. Нема више опсежних аудиција за појављивање пред малим екранима. Нема пијачног барометра и репортерске школе, него трк у водитељску столицу. Ово је земља у којој би сви да певају, играју и воде ТВ програм. Сви мисле да све знају, иако је прави посао новинара да пронађе адекватног и стручног саговорника и да му одговори на питања. Не може се свакоме дати простор у медијима а да то не одобри старији уредник. Где су лектори, где су уредници, где су новинари стасали на репортерском хлебу а не на ријалитију. Али таквих као да више нема или ником нису интересанти јер су за данашњу децу стари медији спори - сада знамо и зашто - информација се мора проверити! И шта да кажем талентованој деци који желе својих пет минута славе. Идите у ријалити програм па ћете после водити вести. Шта ће вам факултети, шта ће вам школа дикције и репортерско искуство, шта ће вам писање вести и извештаја, шта ће вам разговори с народом.... Слушајте треш да бисте имали шансу да радите на телевизији. Будите што луђи, безобразни и неписменији да бисте добили секунд медијске славе.
Али неће бити ни славе ни популарности док год је мала бара а много медија. Сад готово сваки таблоид има свој портал, са видео продукцијом. Глава да те заболи од броја канала, од нових ТВ лица, а никог да упамтимо. Посебно не волим да младим људима будем неки „дрндош” који ће да држи слово и да буде као онај чича из Мапет шоуа. ТВ новинарство није пролазак кроз тржни центар нити је лични инстаграм профил где можете да се керебечите. Медији су озбиљна ствар. И онда ме неко пита зашто је гледалиште сморено и зашто се враћају стара лица. Млади почетници који желе да буду шик и духовити, могу да се угледају на Александру Јефтановић, Бошка Јаковљевића и Драгана Маринковића Мацу. Ту нема брљања са падежима.
Оно што ми тренутно гледамо је катастрофа са дикцијом и начином изражавања који је увек у стилу „слатка моја” али без Фрау Габријеле. Све је гламурозно, а безлично. И сви смо сморени. Или је Србија толико богата земља да имамо буџете за толике телевизије или се нешто друго ваља. Пршти, пршти бела стаза сви чекамо Деда Мраза и Нову 2021. годину. Ова коју смо бацили низ реку биће година експлозије нових телевизија и ТВ лица. И док је тако, ја углавном гледам Трезор на РТС планети и слушам на Стингреј мјузик и Балкан ретро хитс и плачем за временима кад су Саша Залепугин, Зоран Предић и Александар Тијанић били главне медијске фаце.
Александар Филиповић
