ВОЈВОЂАНСКО ЗДРАВЉЕ Гојазност и дијабетес воде у метаболички синдром

Људи са метаболичким синдромом имају одређене метаболичке поремећаје, као што су повишени триглицериди, смањен заштитни холестерол или артеријска хипертензија, а у област метаболичког синдрома спада и поремећај метаболизма шећера. Поремећај метаболизма шећера обухвата или шећерну болест или нивое вредности шећера у крви између здравих и болесних, такозвани prеddijabеtеs. Људи прво могу да уђу у инсулинску резистенцију и да имају нормалан метаболизам шећера, следећи степен оштећења је предијабетес, када имају инсулинску резистенцију и ненормалне вредности шећера, али које још увек нису оне које одликују шећерну болест. До 5,6 је нормална вредност шећера у крви. Да би некоме рекли да има дијабетес мора да има вредност 7 и више, а та вредност од 5,6 до 7 спада у предијабетес. Данас знамо да такви људи најчешће имају компликације које имају и оне особе са дијагностикованим типом 2 шећерне болести – каже управница Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма Клиничког центра Војводине професорка др Драгана Томић Наглић.

Метаболички синдром је делом узрокован генетским разлозима, ако неко у породици има метаболички синдром, могућа је склоност ка оболевању. Важнији је стил живота, односно физичка активност и начин исхране. Др Томић Наглић напомиње како нажалост у односу на наше претке ми једемо много веће калоријске оброке, а много мање се крећемо.

- Природа то није тако предвидела за човека. И као последица великог калоријског уноса, који углавном потиче из брзе и неквалитетне хране, прво се јавља инсулинска резистенција, а после настаје prеddijabеtеs, па дијабетес. У последње време се овај синдром зове кардиометаболички синдром, јер се метаболички и кардиолошки болесници преклапају и углавном оболели од метаболичког синдрома имају и скривену исхемијску болест срца, скривену узнапредовалу атеросклерозу с једне стране и врло су склони развоју великих кардиоваскуларних инцидената, као што су шлог и инфаркт – наглашава др Томић Наглић.

Према њеним речима, најтеже је што нема упозоравајућих симптома. Људи мисле да су шећери мало на граници, масноће мало на граници, притисак је мало на граници. Све то кад је појединачно није проблем. Проблем је кад је удружено, јер увећава ризик за развој шлога или инфаркта. Људи често не проверавају здравље, нема културе одласка код лекара једном годишње, нема више систематских прегледа и провере основних телесних и лабораторијских параметара, а и када се оде  код лекара често људи не узимају озбиљно налазе и дијагнозе које им се предоче.

- Кад се развије метаболички синдром, већ имате здравствене проблеме које морате да решавате. Најидеалније би било подизати свест већ код деце и младих родитеља, да до метаболичког синдрома ни не дође. Ако се деца довољно баве физичком активношћу, ако не једу кондиторске производе, ако једу здраву храну и ако и њихови родитељи једу здраву храну, највероватније до тог метаболичког синдрома неће ни доћи. То је најбоља превенција и најбоље лечење. Кад се већ појави метаболички синдром, први корак је одлазак код лекара опште праксе и први начин лечења је промена животног стила. Људи обично очекују чаробне штапиће и лекове који ће им лечити инсулинску резистенцију, али она настаје на терену лоших навика исхране и недовољне физичке активности, па је логично онда да ће се лечити прво узрок, а не последица – истиче др Томић Наглић и додаје како је најгоре што кардиометаболички синдром има радно активна популација, најчешће између 20 и 70 година.

Метаболички синдром је везан за поремећај функције масног ткива, а свака особа има одређену количину масног ткива. Масно ткиво је интегрални део свачијег тела. Оно може да почне да ради на погрешан начин и да лучи хормоне који изазивају упалне процесе у организму, након чега следи метаболички синдром, шећерна болест удружена са компликацијама као што су шлог, инфаркт, ампутације доњих екстремитета, а, неретко и поремећај фертилитета, односно теже затрудњивање код младих пацијенткиња. Жене са метаболичким синдромом када затрудне склоне су да развију гестацијски дијабетес, односно шећерну болест у трудноћи, што само по себи компликује вођење трудноће.

- На Балкану је потребно да се мењају менталитетне навике. Војводина има између 50 и 80 одсто особа са метаболичким синдромом, што није зачуђујуће, ако се узме у обзир чињеница да имамо 30 одсто јасно гојазних особа и још 30 одсто оних који су у некој сивој зони гојазности, значи да је нормално ухрањен тек сваки трећи Војвођанин. Најважније је не бити гојазан, спроводити физичку активност, ходати барем пола сата на дан, јести здраву храну, воће и поврће свакодневно, без слаткиша, без додатног сољења хране и пронаћи на дневном или недељном нивоу простор за релаксацију и одмор. Стрес је такође један од фактора који доводи до метаболичког синдрома, мада је њега јако тешко избећи. У борби против стреса се може потражити литература или се обратити стручњацима, са питањем како не реаговати на стресне ситуације, или како прилагодити свој доживљај стресној ситуацији. Као што је потребно променити начин исхране и однос према физичкој активности, тако је потребно психолошки и емотивни статус прилагоди ситуацији, а све у циљу заштите сопственог здравља – истиче др Томић Наглић.

Да метаболички синдром у почетку боли, све би било лако и сви би се јављали лекару. Али нажалост не постоји јасна симптоматологија, а и не може пацијент сам за себе да каже да има метаболички синдром. И шећерна болест и метаболички синдром и гојазност су тихе убице, болести које не дају озбиљну симптоматологију, али дугорочно озбиљно скраћују живот и доводе до инвалидитета.

- Оно што је оптимистично је чињеница да у моменту када дијагностикујемо особу са метаболичким синдромом ми имамо једно реверзибилно стање, које може да се побољша, уколико се пацијентима на адекватан начин објасни и уколико је пацијент мотивисан да сарађује. Често им кажем како не морају да смршају на нормалну тежину. Ако изгубе три до пет одсто актуелне тежине и сами ће уочити побољшања у метаболичком статусу – истиче др Томић Наглић.

Интервенције које тражи овај синдром, када се ухвате на почетку, нису скупе, то свако од нас може да приушти, само ако има довољно воље. Свако може да изађе и шета пола сата, да се одрекне колача и кондиторских производа. То не значи да не сме да их једе никада, али колаче и кондиторске производе не треба јести свакодневно.

- Свака од карактеристика метаболичког синдрома носи ризик за озбиљну компликацију. Повишен притисак, ако се не држи под контролом, може да доведе до оштећења бубрега, па у крајњем случају и до дијализе. Може да доведе до оштећења срца, крвних судова. Масноће могу да изазову хроничне последице, као што су артеросклероза, али и неке акутне последице, као што је рецимо акутна упала гуштераче, односно панкреаса, која је животно угрожавајуће и изузетно опасно стање, које се лечи у јединицама интензивне неге, а може бити последица повишених вредности триглицерида, што је један од карактеристика метаболичког синдрома – истакла је др Томић Наглић.

Штетност савременог начина живота

Епидемија метаболичког синдрома иде руку под руку са пандемијом гојазности. Др Томић Наглић наглашава како имамо у последњих неколико деценија пандемију гојазности, пандемију типа 2 шећерне болести, а томе свему prеthodi једна пандемија метаболичког синдрома. Највише је крив савремени начин живота. Много више метаболичког синдрома има код људи који живе у урбаним срединама у односу на оне који живе у руралним срединама, јер је у сеоским срединама донекле задржан још увек природни начин живота. Људи који живе по становима су најугроженији, јер је ту најмањи радијус кретања. Нарочито када је лоше време, када су кишни дани, пада снег, људи су склони да се затворе у станове и не излазе, што нарушава здравље.

Метаболички синдром  може лако да се предупреди, ако се открије и лечи у раним фазама и тиме да се спрече последице које се јављају. Лечење траје  доживотно, али поштовањем препорука добијених од лекара, број медикамената може да се смањи и некада и да се у потпуности искључи терапија. Мршављењем се губи често потреба за неким или свим лековима. Такође и промена животних навика мора да буде доживотна.

- Борба са гојазношћу је доживотна. Већина људи воли да једе, хедонисти су, храна је свима доступна у изобиљу и зато је важно да се у глави направе приоритети шта је важније, да ли се препустити потпуно хедонизму и онда добити неко обољење или хедонизам, који је наравно потребан у борби против стреса, умерено практиковати, а с друге стране спречити настанак обољења. Умереност у свему је кључ и предуслов за дуг и здрав живот – поручује др Томић Наглић.

Др Александра Вулин из Одељења за хипертензивне болести срца Клинике за кардиологију Института за кардиоваскуларне болести Војводине каже како је метаболички синдром патолошко стање организма у коме код једне особе долази до истовремене појаве више обољења, која су главни фактори ризика за срчани удар, мождани удар и шећерну болест и смртност , не само одраслих, већ и деце и адолесцената. Ови фактори ризика су међусобно узрочно повезани и постају све отпорнији на лечење, како стање напредује.

- Метаболички синдром постоји уколико је код особе истовремено присутно три од пет следећих фактора ризика, а то су абдоминална гојазност, када је обим струка већи од 102 цм код мушкараца или 88 код жена, повећани триглицериди, низак заштитни ХДЛ холестерол, повишени крвни притисак већи од 130/85 mm Хг, инсулинска резистенција са глукозом наташте већом од 5,6 mmol/L и лечење хипергликемије лековима – наводи др Вулин и додаје како сваки од фактора ризика носи повећани ризик од кардиоваскуларних болести.

Избегавање одласка код лекара

- За неодлазак код доктора има бројних оправдања. Многи не могу да узму слободан дан од редовног посла. Компликовано је организовати се да један дан одвојите за лекара, други за лабораторију, трећи дан да подигнете налазе, четврти дан да одете код специјалисте. Метаболички синдром би требало дијагностиковати и мислити о њему на нивоу примарне здравствене заштите и код лекара опште праксе. Не мора пацијент да зна шта су метаболички синдром и инсулинска резистенција, али би лекар чим види шири обим струка и лаку хипертензију требало да посумња на овај поремећај и упути човека на даље испитивање и лечење. Све ово важи и за педијатријску популацију, јер је у последњој деценији повећана учесталост дијабетеса типа 2 код младих до 18 година, што је пре 20 и 30 година била изузетна реткост – упозорава др Томић Наглић.

Одрасла популација са метаболичким синдромом има двоструко већу вероватноћу да умре и три пута већу вероватноћу да доживи срчани или мождани удар у поређењу са особама без овог синдрома. Метаболички синдром је фактор ризика за срчани удар и код жена и код мушкараца поредив са ризиком од срчаног удара особа које имају дијабетес. Што је више компонената метаболичког синдрома евидентно, то је већа стопа кардиоваскуларног морталитета. Поред тога, особе са метаболичким синдромом имају пет пута већи ризик да оболе од дијабетеса типа 2, једне од најчешћих хроничних болести у свету и четвртог или петог узрочника смрти у развијеном свету. Око 60 до 85 одсто људи који имају дијабетес типа 2 такође имају и метаболички синдром. Ове особе имају преко три пута већи ризик од срчаних болести, у односу на особе које имају дијабетес типа 2 без метаболичког синдрома.

- Код особа са метаболичким синдромом често се срећу и неалкохолна масна јетра, масни бубрези и хронична бубрежна слабост, синдром полицистичних јајника код жена у репродуктивном периоду и опструктивна апнеја током спавања, а ове болести додатно повећавају кардиоваскуларни ризик. Метаболички синдром је присутан код пет одсто особа са нормалном тежином, 22 одсто особа са прекомерном тежином и код око 65 одсто гојазних особа. У зависности од расе, 75 до 90 одсто пацијената има прекомерну тежину или гојазност, која је хронична, прогресивна болест и у вези је са појавом чак 195 компликација, а водећи узрок смрти гојазних људи су кардиоваскуларне болести – истакла је др Вулин.

Централна компонентна метаболичког синдрома је абдоминална гојазност, која има кључну улогу у настанку метаболичког синдрома, кардиоваскуларних болести, дијабетеса, убрзаног старења, Alchajmеrovе болести и малигних болести.

- Масно ткиво није само пасивно складиште вишка енергије. Масно ткиво је веома разнородно и активно ткиво које излучује велики број супстанци, које могу да утичу на функцију удаљених органа, као што су мозак, срце и крвни судови, јетра, панкреас и мишићи. У условима здравља и нормалне телесне масе, трбушно масно ткиво и масно ткиво које окружује унутрашње органе, срце и крвне судове има заштитну функцију. Међутим, у условима прекомерног уноса енергије, пре свега угљених хидрата и седентерног начина живота долази до повећања количине и поремећаја функције трбушног масног ткива и масног ткива које окружује органе. Ово масно ткиво губи своју заштитну улогу и постаје извор хроничног запаљења, што доводи до поремећаја функције јетре, панкреаса, мишића, бубрега, срца и крвних судова. Особе са метаболичким синдромом могу да оболе од читавог низа кардиоваскуларних болести, као што су артеријска хипертензија, болести срчаних артерија, срчана слабост и аритмије. Дисфункционално масно ткиво око крвних судова доводи до поремећаја функције ћелија које се налазе у крвним судовима, повећане крутости артерија, активације симпатичког и ренин-ангиотензин система, те настанка атеросклерозе и артеријске хипертензије – објашњава др Вулин.

Физичка активност

- Физичка активност која је један од начина лечења метаболичког синдрома доказано побољшава расположење код људи. Практична препорука је да пацијенти не очекују од себе да изађу напоље и претрче или преходају километре.  Увек је најбоље кренути беби корацима. У почетку задати себи мање циљеве, па кад стекну кондицију да шетају 10 минута брзим ходом, да продуже шетњу на 15 минута, па на 20, на 30, постепено. Потребно је најмање пола сата дневно шетати или бити физички активан, или укупно три и по сата недељно. Броји се и одлазак пешке на посао и са посла, одлазак на пијацу, по дете у вртић. Све је то физичка активност која се убраја у тих пола сата дневно – саветује др Томић Наглић.

Артеријска хипертензија се сматра једним од најважнијих кардиоваскуларних фактора ризика и њена повезаност са прекомерном тежином и гојазношћу је доказана и крвни притисак расте са порастом индекса телесне масе.

- Показано је да се са порастом броја компонената метаболичког синдрома убрзава старење артерија, посебно ако код особе постоји и неалкохолна масна болест јетре. Гојазност је уско повезана са атеросклерозом срчаних артерија. Показано је да је најмање две деценије гојазности вероватно независни фактор ризика од болести срчаних артерија. Пораст телесне тежине за 10 кг повећава ризик од болести коронарних артерија за 12 одсто, а истовремено систолни крвни притисак расте за 3 mmHg, а дијастолни за 2,3 mmHg. У случају инфаркта миокарда који погађа младе људе, абдоминална гојазност се може сматрати најважнијим фактором ризика, пре пушења. Дисфункционално масно ткиво распоређено око срца је предиктор појаве кардиоваскуларних болести и смрти код пацијената са дијабетесом типа 2, посебно код мушкараца. Већа запремина масног ткива око срца је повезана са маснијим плаковима у зиду срчаних артерија и чешћом појавом инфаркта срца – напомиње др Вулин.

Повећање индекса телесне масе за једну јединицу узрокује пораст ризика од исхемијских можданих удара за четири одсто и пораст ризика од хеморагичних можданих удара за шет одсто. Метаболички синдром је један од веома важних фактора ризика од исхемијског можданог удара, као и клинички немих исхемијских промена на мозгу које се касније виде на скенеру или магнетној резонанци. Ризик од можданог удара се повећава са бројем присутних компонената метаболичког синдрома. У поређењу са испитаницима без метаболичке компоненте, испитаници са три метаболичке компоненте, имају више него двоструки ризик од инфаркта мозга, а испитаници са четири или више метаболичких компоненти имају више од троструког ризика за инфаркт мозга.

- Све је више доказа који говоре у прилог да гојазност доводи до структурних и функционалних промена на срцу и срчаним крвним судовима. Гојазност се данас сматра једним од главних фактора ризика за настанак срчане слабости, посебно срчане слабости са очуваном истисном фракцијом леве коморе, за коју данас још увек немамо ефикасну терапију.

Све више гојазних

- Према подацима Светске здравствене организације 39 одсто популације има прекомерну телесну масу, а 13 одсто популације је гојазно. Стопе преваленције гојазности код адолесцената драматично су порасле са 15 на 37 одсто током последњих 30 година. Постоји ризик од 50 до 77 одсто да гојазни адолесценти постану гојазни одрасли. Ако су родитељи гојазни, овај ризик може порасти на 80 одсто за гојазне адолесценте. Поред тога, гојазна деца и адолесценти имају висок ризик од развоја компликација повезаних са гојазношћу и повећан ризик од морбидитета и морталитета одраслих – истакла је др Вулин.

Код особа са артеријском хипертензијом, већа дебљина масног ткива око срца је повезана са појавом повећања леве преткоморе и срчане слабости са очуваном истисном снагом леве коморе, независно од ефекта самог повишеног крвног притиска. Пораст индекса телесне масе за 1 кг/м2 повећава ризик од срчане инсуфицијенције за пет одсто код мушкараца и за седам одсто код жена. Студије показују да је 32 до 49 одсто пацијената са срчаном инсуфицијенцијом гојазно, а 31 до 40 одсто пацијената имају прекомерну телесну масу. У случају гојазних и пацијената са прекомерном тежином, срчана инсуфицијенција се развија 10 година раније него код особа са нормалним индексом телесне масе. Трајање морбидне гојазности је уско повезано са развојем срчане инсуфицијенције. Након 20 година гојазности, преваленција срчане инсуфицијенције расте за 70, а након 30 година преваленција расте за 90 одсто - наводи др Вулин.

Гојазни пацијенти имају 1,5 пута већи ризик за развој атријалне фибрилације у поређењу са популацијом са нормалном тежином. Пораст индекса телесне масе за једну јединицу повећава учесталост новонастале атријалне фибрилације за четири процента. Показано је да, код гојазних особа, дисфункционално масно ткиво око срца доводи до промена у структури преткомора срца, те чешће појаве атријске фибрилације, која међу срчаним аритмијама има највећи клинички значај. Наиме, пацијенти са атријалном фибрилацијом имају повећани ризик од изненадне срчане смрти, можданог удара, тромбоемболијских компликација и срчане инсуфицијенције.

Изненадна смрт

- Особе са метаболичким синдромом имају два пута повећан ризик за настанак срчане слабости у поређењу са општом популацијом. Већи обим струка је повезан са настанком срчане слабости са смањеном и очуваном истисном фракцијом леве коморе код мушкараца, али код жена само са настанком срчане слабости са очуваном истисном функцијом леве коморе.

Бројне студије показале су везу између гојазности и повећаног ризика од преткоморских и коморских срчаних аритмија и изненадне срчане смрти. Хипократ је у 4. веку закључио да је „изненадна смрт чешћа код оних који су дебели, него код мршавих“ – напоменула је др Вулин.

- Хипертриглицеридемија је снажан предиктор коронарне болести срца. Такође постоји инверзна веза између нивоа ХДЛ холестерола у серуму и триглицерида код пацијената са дијабетесом, при чему ниски нивои заштитног ХДЛ холестерола у серуму вероватно представљају независни фактор ризика за кардиоваскуларне болести. Са становишта раног спречавања настанка кардиоваскуларних болести, веома је важно да је данас употребом савремених ултазвучних апарата на брз, неинвазиван и јефтин начин могуће открити ове масне депое и компликације гојазности на срцу и крвним судовима – истиче др Вулин.

Све је више доказа да је метаболички синдром фактор ризика који утиче на лошију прогнозу коронавирусне болести (ковид-19). Особе са метаболичким синдромом и ковид-19 инфекцијом имају знатно повећан ризик од погоршања болести, респираторног дистреса, лечења у интензивној нези, вештачке вентилације и смрти. Што је више компоненти метаболичког синдрома присутно, посебно ако су присутни гојазност и дијабетес прогноза је значајно лошија.

- Гојазност је сама по себи, чак и код младих људи, без присуства дијабетеса или кардиоваскуларних болести, фактор ризика за тешке облике коронавирусне болести који захтевају болничко лечење, али и лошије заштитно дејство вакцине. Проинфламаторни миље који постоји код пацијената са метаболичким синдромом може да појача патолошки одговор имунолошког система домаћина до кога иначе доводи ковид-19, што за последицу има субоптимални имунолошки одговор на вирус, појачану запаљенску реакцију, поремећај функције ћелија које облажу крвне судове, те тромбозе крвних судова, које могу бити узрок смртног исхода – казала је др Вулин.

Припремила: Љубица Петровић

„Војвођанско здравље” урађено је под покровитељством Покрајинског секретаријата за здравство