Бивши камионџија Милош Петромарков из Бачке Тополе постао витез кулинарства

По професији механичар и професионални возач у шпедицији, имао је свој камион и био ауто-превозник, а стицајем околности, угоститељство му прирасло срцу. Јер, увек кад је имао времена, помагао је тасту Јеролиму Каурлатоу, који је држао ресторан „Јулишка” на старој међународној џади Е-5, четири километра од Бачке Тополе према Малом Иђошу. Као некад код чувене „Јулишке”, готово три деценије се тако добро једе и „Код Милоша”.

– И као превозник волео сам да одем у кафане, оне где сам се угодно осећао а добро се јело – истиче газда Милош. – Верујем да сам зато и успео, јер пружам људима оно што бих ја желео да добијем. А ја волим добро да поједем, да је обилно и укусно! Прохтеве које имам, пружам и гостима.

А још док је крстарио друмовима, знао је да се добро једе баш тамо где стају камионџије!

– Нажалост, изграђен је ауто-пут, а док је крај мог ресторана била главна жила куцавица саобраћаја према Мађарској и Европи, код мене су застајале камионџије, аутобуси и други моторизовани путници, па је често током лета био хаос због великог броја гостију, баш због гарантовано доброг оброка и угодног предаха – сећа се Петромарков.

Корени породица Петромарков су у мађарској варошици Помаз, крај Сентандреје. Отац Димитрије је богословију завршио у Сарајеву, али није постао свештеник, већ је радио у државној служби јер су после Другог светског рата попови били шиканирани. Пошто му је брат раније био бележник у Старој Моравици, ту је дошао и Димитрије. У Сомбору је постао учитељ и ту упознао животну сапутницу Даринку Корицу из Велебита, па су се преселили у Моравицу, где је Милош рођен, потом су становали у Победи, а скрасили се у Бачкој Тополи.   

На локацији садашњег ресторана, кад је, оженивши се Терезом Фишер родом из Фекетића и купио бившу путарску кућу, Антонио Каурлото, Италијан с острва Паг, отворио је 1964. „Јулишку”. Газду су сви упамтили по надимку Тончи, као и кухињу његовог бирцуза. Кад је преминуо, његов син Јеролим, кога су звали Золи, наставио је очевим стопама, а касније је од таста ресторан преузео зет Милош. По свему судећи, власников најмлађи син Иван је вољан да настави традицију.              

– Кад је ресторан отваран, назван је „Јулишка”, што је често мађарско женско име и није постојао други повод. Не бих ни мењао име да није било сплета окололности, јер је неко време ресторан држао мој пашо па га нисам могао регистровати с истим називом. Фирма се променила, али имиџ добре домаће кухиње је задржан. Роштиљ је на ћумуру, и ту ми је много помогао браша Зоран Козић из ресторана „Горштак” из Сенте, где је радило више кувара с југа Србије, па већ 29 година сам правим смесу за ћевапе. Као врхунска куварица, драгоцена ми је помоћ била и Зоранова мајка Дара, па сам велики део рецепата преузео од ње. Задржали смо и доста из наше проверене домаће кухиње, па су сва јела савршена, од роштиља, телеће рагу чорбе, говеђег гулаша до шкембића и свега приде. Сви су гости задовољни, хвале и распитују се како су јела тако укусна, а то је тако кад радите посао који волите „ уверен је Милош.

Додаје да су му главни ослонац куварице Радмила Иванишевић, која је „Код Милоша” већ четврт века, и Славица Рашић, деценију верна ресторану. Вајка се да се конобари често мењају, тешко је наћи праве, али га радује што се млађи син Иван, с дипломом информатичара, заинтересовао за очев посао, па конобарише и помаже у другим пословима. Од петоро Милошеве деце, само је он остао у Тополи, старији Марко је у Лондону, шеф кухиње у пицерији, две ћерке су туризмолози, једна је завршила Ликовну академију и живе у Лондону, Мадриду и Херцег Новом. 

– Епидемија је пореметила све, али ми за сад опстајемо. Држава је ту да нам мало помогне, као што јесте у првом таласу исплатом минималаца, што је било довољно, и ту смо се са шесторо запослених покрили. Надам се да ћемо, кад све ово прође, стални гости опет долазити. А много их долази из Суботице, Врбаса, Ловћенца, Фекетића, Куле, Кањиже, Сенте и издалека, јер су задовољни храном и ценама. Већ одавно практикујемо и кућну доставу, а људи из Тополе и околине и сами скокну по храну поручену телефоном – сазнајемо од Милоша.  Шесту годину он је и витез кулинарства Аматерских краљевских кувара Војводине, на наговор комшије Ференца Пос Сабоа са салаша „Кинга”, једног од оснивача дружине. Милош се већ готово четири деценије на разним смотрама надмеће у кувању говеђег гулаша и других јела. Последње четири године на 15 такмичења освојио је 13 награда. У Адорјану је на Фестивалу хурки и кобасица 2017. био шампион у справљању хурке у конкуренцији стотинак екипа, био трећепласирани у кувању рибљег паприкаша у Апатину и на „Златном котлићу Војводине” у Вршцу, а признање је освојио и на међународном такмичењу шефова кухиња у Јасенову, код Деспотовца.

– Увек сам тамо где се добро кува и једе. Такмичим се, а последњих година сам и члан жирија. Сви мисле да добро кувају, а кад не добију награду, обично су мало кивни. Ипак, летос, после доделе награда на „Сомборским данима” где сам био председник жирија, јавио ми се победник, кога нисам познавао, и честитао на коректном оцењивању – вели Петромарков.

Милорад Митровић

(Пројект „Панорама Бачке Тополе” реализује „Дунав Продукција” а суфинансира Општина Бачка Топола. Ставови у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио новац).