Дуле Вунар из Шајкаша чувар старог заната и 70 година породичне традиције

Педесетседмогодишњег шајкашког вуновлачара и електричара Душана Милошева, под надимком Вунар познају сви, како у Шајкашу, тако и у околини. Како каже, занимање му је временом постало презиме, па га људи под „презименом“ Вунар траже и у именику. Душан се вуновлачарством бави више од двадесет година, а према његовим речима, занат је наследио од оца Александра.

- Мој отац је 1951. године, са завршеним занатом и дипломом за вуновлачара, из Жабља дошао у Шајкаш. Са собом је донео и вуновлачарску машину, коју је направио са тастом и то од делова које су већ имали. Некако су успели да се снађу, како су знали и умели и са том њиховом машином почео је да се бави вуновлачарством. У Жабљу, одакле је био пореклом, већ су радила два вуновлачара, па је рачунао да ће селидбом у Шајкаш отворити себи ново, велико тржиште, јер је ово место на раскрсници свих путева – сећа се Душан.

Вуновлачарство је један од старих заната, који подразумева прераду и припрему вуне за даље коришћење, за прављење вунених јоргана, душека, за предиво и слично. Вуновлачари раде на машинама које се зову „влачаре“ и како каже Душан, посла је већ деценијама све мање и мање.

- Кад је отац почео да се бави вуновлачарством, било је много посла. Оваца је било у свим околним местима, па је пуно вуне долазило на прераду, а синтетика није постојала. Она се појавила негде седамдесетих и са њеном појавом, тата малтене остаје без посла. Синтетика је преовладала, вуна се запоставила и он је морао да се запосли у фирму, како би имао од чега да живи - прича нам Душан.

Шајкашки занатлија посао је научио уз оца и, пре више од двадесет година, стару очеву машину кућне израде заменио је већом, индустријском машином и тако наставио традицију.

- Када се деведесетих година једна фирма распадала, откупио сам машину коју данас користим и имао сам среће да налетим на њу, да нисам, вероватно би завршила негде на отпаду, бачена или продана на килограм јер неко ко се не разуме, не види њену вредност, већ само осам тона гвожђа које може да прода. Рачунам да је стара барем 70 година, можда и више. Машина је индустријска, предвиђена да ради у три смене, да се не гаси. Тако квалитетних машина више нема, а сигурно их више неће ни бити – каже Шајкашанин.

Посао вуновлачара није тежак, али се током рада ствара пуно прашине и просторија у којој је машина смештена мора бити на промаји и мора имати вентилацију. Сама процедура захтева да муштерије вуновлачару донесу чисту вуну, опрану више пута у млакој води, без икакве хемије...

- Машина развуче вуну, зато је и зову „влачара“, а нас „вуновлачари“. Развлачи је тако што постоји разлика у обртајима њених ваљака. Једни раде полако, други брзо и баш у тој разлици у брзини долази до развлачења вуне и распоређивања њених влакана. Тако вуна иде са ваљка на ваљак, постаје све чистија и финија, да би се на крају добила ролна вуне дебљине и димензија јоргана и она је тада спремна за коришћење - објашњава Дуле, који тврди да такву машину треба познавати, ослушкивати њен рад и треба пазити да вуна буде једнако распоређена по њеној порвшини.

Данас код Душана вуну доносе углавном старији људи, из свих крајева Војводине. Прелазе и више од стотину километара, како би прерадили вуну из старог јоргана или добили предиво за чарапе или приглавке.

- Никада се нисам нигде рекламирао, нити планирам. Једноставно, кога занима, он се распита и пронађе ме. У овој кући се бавимо вуновлачарством већ 70 година, много људи нам је долазило, многима је рађена вуна и зато сви знају за нас. Скоро је била једна жена која ми је рекла да су вуну у нашу кућу доносиле њене баба и мајка, а сада је доноси и она. Углавном нам вуну доносе пенизионери, јер су свесни квалитета и антиалергијских својстава јоргана, па дођу, донесу да се вуна преради и буду мирни још 20 година. Не желе да бацају паре на нове, синтетичке јоргане, већ желе квалитет, купе ново платно и поново сашију јорган са обрађеном вуном. Синтетику када узмеш у руку, осетиш електрицитет, осетиш да је то пластика. Она клизи, сабија се... А вуна, вуна је друга прича. Друга текстура, изолација, нема алергијских појава, електрицитета. Једноставно, природан материјал. Старији људи су на њу навикли, у оно време када није било централног грејања, спавало се у хладном, а знало се да је вунени јорган најтоплији и ко га има, не боји се зиме – прича нам Душан и додаје да највише посла има од августа до новембра.

Вуновлачарска машина није сачињена од потрошног материјала, међутим, интересантно је то да на својим ваљцима има тестере и челичне четке које купе и развлаче вуну. Према Душановим проценама, на ваљцима различитих димензија и пречника има око пет километара тестере у једном комаду. Како каже, ту дужину тестере у комаду нигде не би могао да пронађе, јер се то не производи, а нико нема ни да прода, зато је важно познавање машине и њеног рада, како не би долазило до хаварије и квара њених делова. Занимљиво је то да је Дневник писао о Душановом оцу, Александру Милошеву, пре 25 година и да је и тада вуновлачарство био стари занат који се гасио.

Иако је својевремено имао у плану да покрене производњу јоргана и тако прошири делатност, шајкашки вуновлачар је одустао од тога. Како каже, једно улагање је за собом повлачило неко друго, а посао је због тржишта био неизвестан.

- Машина толико ради да заради за своју лежарину и то је то. Вуновлачарство ми није извор прихода, већ је ствар породичне традиције и зато никада нисам одустао од бављења њим, нити сам размишљао да продам машину. Желим да сачувам овај занат првенствено због оца, од кога сам га наследио, а онда и због машине, јер таква више нигде не може да се купи. Имам сина, који зна да ради на машини, а надам се да ће и он, кад добије своју децу, научити и њих – каже Милошев.

Душан, или како га Шајкашани зову, Дуле Вунар један је од ретких вуновлачара на простору Војводине. Не познаје ниједног свог колегу са којим би могао да поприча или да се посаветује, а како каже, будућност вуновлачарства зависи од људи. Како се они буду враћали традицији, али пре свега квалитету и природним материјалима, тако ће и овај занат опстајати и живети у будућности.

Текст и фото: Срђан Кнежевић