Dule Vunar iz Šajkaša čuvar starog zanata i 70 godina porodične tradicije

Pedesetsedmogodišnjeg šajkaškog vunovlačara i električara Dušana Miloševa, pod nadimkom Vunar poznaju svi, kako u Šajkašu, tako i u okolini. Kako kaže, zanimanje mu je vremenom postalo prezime, pa ga ljudi pod „prezimenom“ Vunar traže i u imeniku. Dušan se vunovlačarstvom bavi više od dvadeset godina, a prema njegovim rečima, zanat je nasledio od oca Aleksandra.

- Moj otac je 1951. godine, sa završenim zanatom i diplomom za vunovlačara, iz Žablja došao u Šajkaš. Sa sobom je doneo i vunovlačarsku mašinu, koju je napravio sa tastom i to od delova koje su već imali. Nekako su uspeli da se snađu, kako su znali i umeli i sa tom njihovom mašinom počeo je da se bavi vunovlačarstvom. U Žablju, odakle je bio poreklom, već su radila dva vunovlačara, pa je računao da će selidbom u Šajkaš otvoriti sebi novo, veliko tržište, jer je ovo mesto na raskrsnici svih puteva – seća se Dušan.

Vunovlačarstvo je jedan od starih zanata, koji podrazumeva preradu i pripremu vune za dalje korišćenje, za pravljenje vunenih jorgana, dušeka, za predivo i slično. Vunovlačari rade na mašinama koje se zovu „vlačare“ i kako kaže Dušan, posla je već decenijama sve manje i manje.

- Kad je otac počeo da se bavi vunovlačarstvom, bilo je mnogo posla. Ovaca je bilo u svim okolnim mestima, pa je puno vune dolazilo na preradu, a sintetika nije postojala. Ona se pojavila negde sedamdesetih i sa njenom pojavom, tata maltene ostaje bez posla. Sintetika je preovladala, vuna se zapostavila i on je morao da se zaposli u firmu, kako bi imao od čega da živi - priča nam Dušan.

Šajkaški zanatlija posao je naučio uz oca i, pre više od dvadeset godina, staru očevu mašinu kućne izrade zamenio je većom, industrijskom mašinom i tako nastavio tradiciju.

- Kada se devedesetih godina jedna firma raspadala, otkupio sam mašinu koju danas koristim i imao sam sreće da naletim na nju, da nisam, verovatno bi završila negde na otpadu, bačena ili prodana na kilogram jer neko ko se ne razume, ne vidi njenu vrednost, već samo osam tona gvožđa koje može da proda. Računam da je stara barem 70 godina, možda i više. Mašina je industrijska, predviđena da radi u tri smene, da se ne gasi. Tako kvalitetnih mašina više nema, a sigurno ih više neće ni biti – kaže Šajkašanin.

Posao vunovlačara nije težak, ali se tokom rada stvara puno prašine i prostorija u kojoj je mašina smeštena mora biti na promaji i mora imati ventilaciju. Sama procedura zahteva da mušterije vunovlačaru donesu čistu vunu, opranu više puta u mlakoj vodi, bez ikakve hemije...

- Mašina razvuče vunu, zato je i zovu „vlačara“, a nas „vunovlačari“. Razvlači je tako što postoji razlika u obrtajima njenih valjaka. Jedni rade polako, drugi brzo i baš u toj razlici u brzini dolazi do razvlačenja vune i raspoređivanja njenih vlakana. Tako vuna ide sa valjka na valjak, postaje sve čistija i finija, da bi se na kraju dobila rolna vune debljine i dimenzija jorgana i ona je tada spremna za korišćenje - objašnjava Dule, koji tvrdi da takvu mašinu treba poznavati, osluškivati njen rad i treba paziti da vuna bude jednako raspoređena po njenoj porvšini.

Danas kod Dušana vunu donose uglavnom stariji ljudi, iz svih krajeva Vojvodine. Prelaze i više od stotinu kilometara, kako bi preradili vunu iz starog jorgana ili dobili predivo za čarape ili priglavke.

- Nikada se nisam nigde reklamirao, niti planiram. Jednostavno, koga zanima, on se raspita i pronađe me. U ovoj kući se bavimo vunovlačarstvom već 70 godina, mnogo ljudi nam je dolazilo, mnogima je rađena vuna i zato svi znaju za nas. Skoro je bila jedna žena koja mi je rekla da su vunu u našu kuću donosile njene baba i majka, a sada je donosi i ona. Uglavnom nam vunu donose penizioneri, jer su svesni kvaliteta i antialergijskih svojstava jorgana, pa dođu, donesu da se vuna preradi i budu mirni još 20 godina. Ne žele da bacaju pare na nove, sintetičke jorgane, već žele kvalitet, kupe novo platno i ponovo sašiju jorgan sa obrađenom vunom. Sintetiku kada uzmeš u ruku, osetiš elektricitet, osetiš da je to plastika. Ona klizi, sabija se... A vuna, vuna je druga priča. Druga tekstura, izolacija, nema alergijskih pojava, elektriciteta. Jednostavno, prirodan materijal. Stariji ljudi su na nju navikli, u ono vreme kada nije bilo centralnog grejanja, spavalo se u hladnom, a znalo se da je vuneni jorgan najtopliji i ko ga ima, ne boji se zime – priča nam Dušan i dodaje da najviše posla ima od avgusta do novembra.

Vunovlačarska mašina nije sačinjena od potrošnog materijala, međutim, interesantno je to da na svojim valjcima ima testere i čelične četke koje kupe i razvlače vunu. Prema Dušanovim procenama, na valjcima različitih dimenzija i prečnika ima oko pet kilometara testere u jednom komadu. Kako kaže, tu dužinu testere u komadu nigde ne bi mogao da pronađe, jer se to ne proizvodi, a niko nema ni da proda, zato je važno poznavanje mašine i njenog rada, kako ne bi dolazilo do havarije i kvara njenih delova. Zanimljivo je to da je Dnevnik pisao o Dušanovom ocu, Aleksandru Miloševu, pre 25 godina i da je i tada vunovlačarstvo bio stari zanat koji se gasio.

Iako je svojevremeno imao u planu da pokrene proizvodnju jorgana i tako proširi delatnost, šajkaški vunovlačar je odustao od toga. Kako kaže, jedno ulaganje je za sobom povlačilo neko drugo, a posao je zbog tržišta bio neizvestan.

- Mašina toliko radi da zaradi za svoju ležarinu i to je to. Vunovlačarstvo mi nije izvor prihoda, već je stvar porodične tradicije i zato nikada nisam odustao od bavljenja njim, niti sam razmišljao da prodam mašinu. Želim da sačuvam ovaj zanat prvenstveno zbog oca, od koga sam ga nasledio, a onda i zbog mašine, jer takva više nigde ne može da se kupi. Imam sina, koji zna da radi na mašini, a nadam se da će i on, kad dobije svoju decu, naučiti i njih – kaže Milošev.

Dušan, ili kako ga Šajkašani zovu, Dule Vunar jedan je od retkih vunovlačara na prostoru Vojvodine. Ne poznaje nijednog svog kolegu sa kojim bi mogao da popriča ili da se posavetuje, a kako kaže, budućnost vunovlačarstva zavisi od ljudi. Kako se oni budu vraćali tradiciji, ali pre svega kvalitetu i prirodnim materijalima, tako će i ovaj zanat opstajati i živeti u budućnosti.

Tekst i foto: Srđan Knežević