Приче из Музеја Војводине: Обућа

Међутим, није увек било тако што је представљено на недавно отвореној изложби „Ја носим вас ви носите мене“ у Музеју Војводине у Новом Саду, а грађани ће је моћи погледати до марта идуће године. Изложено је више од 200 експоната: три радионице (опанчарска, папуџијска, ципеларска и чизмарска), алат који се користио у кломпарском занату, бројна обућа и чарапе које су се носиле на селу с краја 19. до половине 20. века.

Музејска саветница Катарина Радисављевић је у сарадњи са колегама вишом кустоскињом Татјаном Бугарски, музејским саветником Александром Петијевићем и кустосом Александром Антуновићем желела да прикаже врсте обуће која се носила у Војводини, како се временом она мењала и како и где се израђивала. Према њеним речима у Војводини од 16. века, односно турског периода, су постојала удружења занатлија опанчара, док су се у време Аустроуграске занаталије оргнизовале у цехове.

Најстарији тип обуће, који се једино правио код куће, су опанци. Били су једноставни и појавили су се још у праисторијско време и носили су се све до половине 20. века, објаснила је Катарина Радисављевић.

Обично су их, додаје, израђивали мушкарци од говеђе коже која није обрађивина, па се називала и „прешњарама“ (пресна кожа). Били су без лица, односно горњег дела, имали су основу која се затезала уз ногу и носиле су се уз вунене чарапе или обојке (комад платна који се обмотавао око ноге) који су били популарни међу мушкарцима који су живели на територији бивших војних граница, вели наша саговорница.

Поред обуће изложене су и чарапе које су носили мушкарци и жене у Војводини. Мушкарци су упасавали панталоне у њих, а женски модели су имали пертле које су се обавијале око ноге да не би склизнуле.

Како се развијала национална ношња тако су се развијали и типови чарапа, казала је Катарина Радисављевић.

По њеним речима, занимљиве су чарапе које потичу из села Хртковци у Срему које је насељавала етничка група Клименти (Албанци католичке вероисповести из области Малесија). Њихове чарапе су карактеристичне јер су, за разлику од других народа, црно-белог дезена и коришћена је техника штрикања помоћу једне игле. Изложена је и мала колекција зепа које су носиле жене не само по кући већ и напољу пошто су за њих закачиле ђонове које су израђивале papdžyijе, казала је Радисављевићева.

Опанчари су једине занатлије који су сами штављали, односно припремали говеђу кожу за обраду. Они су били задужени да израде сложеније моделе, који су за разлику од оних из кућне радиности били затворени, имали су ђон и каишеве који су се обавијали око ноге. Старији модели нису имали издигнут петни део, па су више подсећале на папуче или сандале и украшавали су се бушењем малих рупа на језику.

Папуче су у Војводину стигле из Турске, а у Музеју је изложена papuyijska радионица из Сремске Митровице која је радила до 1955. године.

Мајстори су ђонове правили од говеђе коже која је обрађивана на посебан начин како би била тврда, а горњи слој папуче се кројио и растезао у калупу и украшавао, казала је Катарина Радисављевић додавши да су се оне носиле чак и у свечаним приликама како на босу ногу тако и на чарапе.

Према речима наше саговорнице, ципеларски и чизмарски занат се развијао један из другог.

Чизмарски је старији и има блискоисточњачко порекло. Оне су спадале у свечану обуча, а временом су постале обележје одређених етничких заједница. Пошто нису биле јефтине служиле су и за показивање материјалног статуса породице. Занимљиво је да су црвене и жуте чизме носиле жене, док су такозване саре, односно горњи део војничких чизама биле равне, појаснила је Радисављевићева. 

Како је додала, ципеларски занат дошао је са запада и то је најкасније врста обуће која је настала.

Изложили смо примерке везених, китњастих ципела с краја 19. века, на којима су приметни модни утицаји тог доба. Ципеле по последњој моди није могао свако да приушти, па су се често поклањале као веренички дар младожење, казала је наша саговорница.

Посебан сегмент поставке посвећен је кломпарском занату. За разлику од других у изради се користило меко дрво попут липе, врбе или тополе. Кломпе се сматрају традиционалном обућом Војводине где су стигле досељавањем Немаца и других средњовековних народа. Користиле су се зими за рад у штали или блату уз другу обућу, па су имале заштитну улогу. Прави куриозитет су чизме израђене од сламе које су се носиле по снегу, као и металне које су користили војвођански тршчари како би се заштитили приликом сечења од оштре трске.

Силвиа Ковач