Реситал мађарског пијанисте Денеша Варјона на Бемусу
У тешком пандемијском времену, Београдске музичке свечаности су свој други програм реализовале у сарадњи с Концертном сезоном „Стенвеј“, која је фестивалу обезбедила реситал угледног мађарског пијанисте Денеша Варјона.
Његово виртуозно, технички беспрекорно, култивисано и динамички префињено колорисано свирање деловало је управо лековито на захвални аудиторијум. Иако се могло чинити да је уметник својом јединственом, „фантазијском“ репертоарском концепцијом, одабране композиције Бетовена, Шумана и Шопена (те Бартока, као велике контрастне завршнице) поставио у сличну интерпретативно - изражајну раван, његово господски отмено музицирање и способности за стварање истанчаних звучних и агогичких нијанси, мењали су утисак о недовољној разноликости остварених тумачења. Својој јасној програмској замисли обликованој попут широко развијене музичке фантазије, Варјон је дао значајну дозу озбиљности, контролисано је спроводећи од почетка, све време бринући о квалитету звука чија снага никада не прелази у грубост. Водећи такође рачуна и о ангажману и уживљености које не досежу сфере претеране експресивности, премда је већи део тумачења остварен управо интензивнијим, правим романтичарским замахом (који се у његовом случају постиже мирним ставом и без видљивих промена на лицу), пленио је и истицањем префињених детаља. Свим наведеним извођачким елементима овај надасве сериозни следбеник мађарске пијанистичке школе и полазник мајсторских курсева Андраша Шифа, спојио је у један дах слушаоце у Великој дворани Коларчеве задужбине, који су повезани присном комуникативношћу с уметником, дуготрајно аплаудирали, добивши и два софистицирана биса (комади Шумана и Брамса).
Започет Бетовеновом Сонатом бр.13 у Ес-дуру, опус 27 бр. 1, којој је сам композитор дао назив „Quasi уна фантасиа“, близнакињом чувеније „Мондшајн сонате“ из истог опуса, Варјон је у старту открио идеју о садржајној особености свог реситала. У њеним без паузе надовезаним ставовима, с градационим музичким током с тежиштем на завршетку, пијаниста је оцртавањем штимунга и садржајног јединства целине, али и грађењем специфичног колорита и значења, наглашавао ауторово искакање из конвенције у слободу, исказујући, како новину његовог композиционог поступка, тако и своје лично поштовање класицистичке традиције и уверљиву снагу осећања. Финални, чврсто структуриран и транспарентно фугиран Allegro вивасе изливен у форми неспутане, богате импровизације, пружио је одговарајући контраст „Дечјим сценама“ Роберта Шумана, циклусу од тринаест минијатура програмског садржаја, оригиналних мисли и чисте лирике. Откривајући их једноставно, племенито, ведро и рафинирано, без очитих дескриптивних формула, али и с пуно супротности и промена расположења, уметник је одмерено исказивао њихову глатко заобљену мелодију, суптилне хармоније и одговарајући ритмички говор. У савршено стилизованом, елегантном и изглачаном музичком руху, укусно и лако акцентована, без пренаглашено испољаваног карактеристичног ритма полонезе и снажних бура, с деликатно меким „валцерским“ епизодама и фином свежином звука, заблистала је потом маштовитост садржаја Шопенове Полонезе – фантазије у Ас-дуру, демонстрирајући и овде Варјоново осећање за лепоту тона и динамичке финесе.
Репрезентативни наступ изврсног пијанисте из Мађарске, заокружен је, после фантазијски уобличених остварења младог романтизма, једном другачијом, егзотичном, у смислу атмосфере и звука антироманичном, аутентичном архаичношћу народних и старих плесних песама Беле Бартока, потеклих из два ауторова циклуса, односно збирке. И у представљању ових композиторових непосредних обрада фолклорних мелодија, освежених модерним стваралачким приступом, донетих с пуно полета и оптимизма, још једном смо се, пратећи смену разноврсних карактера – живот расветаних, у инструменталном дисканту кристално озвучених мелодија и богатство занимљивих ритмичких комбинација, уверили како изгледа пажљиво, емотивно, дубоко промишљено, и увек одговарајућим тонским квалитетима обележено, мајсторско извођење.
Марија Адамов