Котрљање равницом: Наше шаране озбиљно гуши корона

Он је додао да због тога што држава не помаже на адекватан начин, рибарство губи корак јер се смањују површине и укупна производња рибе.

- Светски трендови су да се риба из аквакултуре све више конзумира и субвенционише производња, да би се подмладио рибљи фонд у великим светским водама. Имамо велики потенцијал за развој рибарства, али морамо учинити све да бар постојеће сачувамо и буде у функцији. У подстицају рибарству наша држава треба само да прати земље у окружењу, где је наша конкуренција. Углавном сви су ослобођени водопривредних обавеза, постоје њихови национални фондови који су помешани интереси пољопривреде и заштите животне средине, као и субвенције за извоз рибе, што нама ствара огромне потешкоће - изјавио је Анастасов.    

У току је излов на Рибњаку “Капетански рит” који се код Кањиже простире на површини од 685 хектара, од чега је 580 хектара под водом у функцији производње, а прошле године је ово предузеће купило рибњак у Српском Милетићу тако да сада укупно има око 1.150 хектара. Прошле године производња је само на рибњаку код Кањиже износила 1.150 тона, а ове године се очекује излов за око 600 тона више.

- Мислим да цела ова прича везана за пандемију мора некако да се разреши за рибарство, јер заиста ако се погледају сви параметри, на годишњем нивоу у Србију се увози око 80 посто рибе, па оно што произведемо, ако не можемо да пласирамо и ако то угасимо, заиста, поред свих потенцијала које имамо изузетно ће бити велика штета - указује Крум Анастасов.

Он каже да у Србији већ годинама производња рибе опада. Узрок су пре свега вируси који се појављују у рибарству и могу да десткују производњу.

-Ове године имамо пристојну производњу, која није енормна, али задовоља технолошки процес и када се сумирају сви параметри биће задовољавајући. Потенцијал нашег рибњака је испуњен, радимо производњу која је полуинтензивног типа и у неким моментима интензивна, тако да постижемо принос од две тоне по хектару – објашњава Анастасов.

Србија има могућност да рибарство развија на преко 150.000 хектара, али постојећи рибњаци су полако почели да се гасе. Прошле године из производње је изашао рибњак Свилојево, пре тога у Новом Кнежевцу, не ради се ни у Баранди. Из године у годину рибњаци који се озбиљније баве, повећавају производњу а на већини површина где је производња била слаба, одустаје се јер људи не виде рачуницу. У Србији је тренутно под рибњацима мање од 7.000 хектара, што је лане дало продукцију до 6.000 тона конзумне рибе, а до пре шест година се производило и до 12.000 рона.    

Главни технолог у “Капетанском риту” Жељко Ђанић предочава да је ова сезона једна од тежих година које прате рибарство јер било је хладно пролеће, што је резултирало болестима рибе почетком лета. Закачио ју је један од три вируса, који се јављају задњих година и направио знатне губитке, не само у “Капетанском риту” него и другим рибњацима.

Нема прецизних података о томе колики је вишак рибе у рибњацима, али Анастасов непомиње, да ако се смањи продаја у новембру и децембру, када је највише породичних слава, продаја би могла бити мања и 50 посто. То према проценама Анастасова значи, да ће рибњаке притискати вишак од 2.500 до 3.000 тона рибе.

Килограм шарана у малопродаји се врти око 400 динара, док из “Капетанског рита” килограм шарана на велико тренутно испоручују за 300 динара.

- Цена од 300 динара за килограм може да обезбеди неку рентабилност, али мислим да ће цена ићи доста наниже. Ми имамо проблеме које морамо решавати врло брзо, јер ово је вид производње који не може да трпи неке припреме и дуге рокове за све то. Министарство пољопривреде и ресорни Покрајински секретаријат морали би да реагују врло брзо… Има много предлога, чекали смо формирање нове Владе, преко Привредне коморе смо у сталном контакту да дођемо до министарстава и уђемо у решавање проблема - предочава Крум Анастасов.

- Намећу се нови проблеми због тога што је епидемија короне зауставила продају, јер нема слава, свадби и других скупова на којима се конзумира риба, тако да је продаја смањена, људи су уплашени, затворени у породични круг и потрошња рибе је веома мала. Ми смо већ сада почели да враћамо рибу назад у језера. Риба која је двогодишња, боље преживљава и трпи ту манимуплацију њу враћамо назад, тако да око 40 одсто рибе при излову стављамо у зимовнике, а 60 одсто враћамо у воду - каже Ђанић.

Ђанић предочава да то може изазвати катастрофалне последице по комплетно рибарство, да рибарство потпуно престане са радом у неким наредним годинама. Јер, риба која је насађена заузела је простор за једногодишњу млађ и пошто је рибарство двогодишњи и трогодишњи циклус, наредне године може се остати без насадног материјала.

- Једноставно неће бити простора за нови производни циклус, јер га је заузела риба коју смо већ произвели, а нисмо продали. Значи, ми идемо у један негативан циклус, тако да гледајући комплетну производњу у Србији, рапидно ће падати сваке године, ако не нађемо неки излаз да рибу пласирамо. У Мађарској су, рецимо, урадили добар потез пошто су откупили неких 200 тона рибе од рибњака и ту рибу су једноставно пустили у Дунав којем је преко потребно обнављање рибљег фонда - објашњава Ђанић. 

Смањена потражња и продаја утичу и економски на положај предузећа. Питање је како ће се платити храна за рибу, јер се она од произвођача углавном купује на кредит, па уколико нема продаје, рибњак ће практично бити заробљен и према речима Ђанића, за сада се не види излаз из ове ситуације.        

Да је тржиште Србије доста оскудно у погледу потражње указује и директор “Капетанског рита” Крум Анастасов, зато што је риба јако мало заступљена на трпези. На дну смо лествице у конзумирању рибе, са мање од шест килограма по становнику годишње, тако да је према процени Крума, ситуација са пандемијом потрошњу готово преполовила.

Анастасов констатује да смо у окружењу произвођача шарана, пре свега комшија из Мађарске, Хрватске, Бугарске и Румуније, који сви имају и до сада су добили одређени вид помоћи, кроз европске и националне фондове, тако да српским рибњацима могу да буду конкуренција, па је риба која долази из увоза јефтинија.

Текст и фото: Милорад Митровић