Школске библиотеке пре и током пандемије: Књижевне вечери и секције на чекању
Због измењених околности којима су се морале прилагодити и образовне институције, Међународни дан школских библиотека у последњој недељи октобра, месеца књиге, ове године је обележен симболично, разговором о читалачким навикама, сада већ ретким младим љубитељима писане речи и положају ових оаза културе које се све више приближавају маргини не само у процесу наставе него и у животу, заједно са њиховим делатницима који су поднели највећи терет рационализације радних места у просвети.
У Гимназији „Светозар Марковић” прилив ђака је толики да се сваке године формира по једно одељење више. Управо због тога читаоница је претворена у учионицу, а план да се уреди по светским узорима, у оквиру пројекта Регионална подршка инклузивном образовању, одгођен до даљег.
Библиотекарка Сандра Антић каже да су и остале активности, по којима је позната ова новосадска гимназија, у овом моменту су стављене по страни, пре свега промоције књига, како гимназијских професора, тако и гостујућих аутора, изложбе слика новосадских уметника у прошлости, те садржаји у којима су главни актери управо ђаци – вечери ауторских радова, креативне радионице, секције Млади библиотекари и њихов читалачки клуб, што су биле прилике за размену фантастичне енергије и информација, али и за промовисање талената. Како напомиње, није ово само простор где стоје књиге. Ово је и кутак где се ученик осећа пријатно и добродошло, где дође да, у паузи између два часа, среди своје мисли, да учи, да тихо поразговара са пријатељем, да потражи савет. У ово последње уверили смо се за непуних пола сата, током којих је много дечјих лица испод маске закуцало на врата, те је слика библиотекара уроњеног у тишину и сакривеног иза инвентара убрзо нестала, што је наметнуло и следеће питање: која се знања и умећа данас од њега очекују?
Директорка Гимназије „Светозар Марковић” Татјана Вукадиновић каже да је традиција рада библиотеке дуга колико и историја ове школе. Библиотечки фонд се од 1963. увећавао, па данас имају око 20.000 примерака који су на располагању њиховим ученицима.
– Нисмо знатно смањили радно време библиотеке, тако да ради све док је отворена школа, без обзира на то што су скраћени часови. Окупљање ученика је пак редуковано из сасвим разумљивих разлога, а библиотекари се труде да омогуће доступност електронских издања на новом сајту школе, што је у овом моменту посебно важно ђацима који прате искључиво онлајн наставу. Њих, међутим, нема много. Као добра страна епидемије, показало се да је редован долазак у школу, који је годинама раније био нешто за шта смо се морали борити, сада постао права ексклузива. Уобичајено ђачко ескивирање долазака заиста је смањено и чини се да нараста свест о томе колико је драгоцено бити у интеракцији са наставником и уз његову подршку савладавати градиво – напоменула је Татјана Вукадиновић.
Више није довољно да литературу држи у малом прсту, већ се тражи да буде информатички освешћен, да има организаторске способности и шире знање, а неретко и да буде укључен у наставу, попут саговорнице, која такође предаје Српски језик и књижевност, те изборне предмете Уметност и дизајн и Језик, медији и култура. Како каже, сваки библиотекар је добрим делом креатор културног живота школе, што подразумева и сарадњу са другим институцијама, попут музеја и галерија, барем на месечном нивоу.
Увек је приоритет набавка лектира, које се највише изнајмљују, а потом и куповина стручног фонда ради пројектне наставе из свих предмета, док се остали наслови сматрају луксузом у средњим школама.
– Будући да је свеопшта криза читања, не могу се похвалити да много деце чита, али се у сваком одељењу нађе двоје-троје који траже нешто више и другачије. Рекла бих да највише воле епску фантастику, па се увек појави нешто из тог жанра. Имамо срећу што наше колеге поклањају новију домаћу и светску белетристику, те недостатак средстава за овакву литературу надомешћујемо донацијама – каже Сандра Антић.
Текст и фото: Слађана Милачић