Бициклом кроз Војводину: Бачки Петровац, Кулпин, Равно Село...
НОВИ САД: Прошао сам на два точка кроз многа војвођанска места у протеклих 15 година, али ниједно није тако уређено као Бачки Петровац у којем су већинско становништво протестанти Словаци.
Гимназија „Јан Колар” изгледа као да је у Хајделбергу, са перфектно уређеним вртом у којем се налази споменик овом народном трибуну из прве половине 19. века по коме носе називе многе школе и улице у већински словачким местима у Војводини. Јан Колар познат под псеудонимом Чехобрат Противштурски био је словачки политичар, песник, писац, лингвиста, археолог, евангелистички свештеник и један од главних идеолога Панславизма.
Испред Гимназије стоји плаћени билборд који позива тек свршене средњошколце да упишу један од факултета у Банској Бистрици у Словачкој што свакако доприноси „одливу мозгова” младих Словака из Војводине. Остаје нам да се надамо да ће у овом случају заиста бити речи о „циркулацији мозгова”.
У месту постоје контејнери за класификацију смећа, све куће - велике и мале, нове и старе - уредно су окречене, пољопривредна апотека изгледа као у Аустрији; цркве и споменици палим партизанима једни до других, чак и улица Карла Маркса је још увек ту.
Окрећем педале у правцу Кулпина, пролазим поред савремене грађевине Баптистичке цркве саграђене 2005. Петровачки обућар Јозеф Туроци, баптиста из Будимпеште, 1897. био је послат у родни крај да шири јеванђеље и тако је настала велика баптистичка заједница међу овдашњим Словацима.
Стижем у Кулпин, једна преко пута друге Словачка евангелистичка и Српска православна црква. Кажу мештани, Срби и Словаци се у овом селу поштују вековима, посећују једни друге о празницима, кирбајима и славама. По питању међунационалних односа, село за пример.
У парку испред Дворца Дунђерски бисте чланова ове породице, најзад и Ленке Дунђерски и Лазе Костића. Ту је један стари трактор и натпис „Град Београд: Прва варошка болница” који су заборавиле да покупе неке филмаџије.
Дворац Дунђерски званично припада Музеју Војводине, често се користи за снимање филмова и серија и у бољем је стању од већине сличних грађевина у Покрајини али се види да му недостаје озбиљније улагање у рестаурацију.
Љубавна прича Ленке и Лазе, „на угод живу пакости жуте Санта мариа della Салуте” - ођекују ми у глави док настављам даље ка Равном Селу. Низ лепо одржаваних кућа, низ запуштених и срушених, пола села Срби староседеоци, пола Црногорци колонисти, нешто мало Македонаца и Хрвата. Ту је уредно одржавана православна црква, мост на Јегрички са ког се лепо види ветрењача. Нисам срео мог друга Лазу Ристовског који се протеклих неколико година бори са неким другим ветрењачама и покушава да одржи филмски фестивал у овом селу. То је и иначе проблем са оваквим пројектима чији носиоци покушавају да оживе неки део Србије, обично место у којем су рођени, али заправо не живе ту. И онда се дешава да све замре одмах након што та славна личност и њени гости напусте село.
Црквењак у православној цркви у Деспотову, румени момак у раним двадесетим годинама са „отежућим” бачким нагласком какав скоро нисам чуо, прича ми: „Јутрос смо прота и ја служили ’царске сате’ на Велики петак. У Деспотову су Срби староседеоци, има можда десет кућа избеглица из прошлог рата. У Савином селу су све Црногорци. Ајд уздравље, срећан Ускрс ако га већ нисте прославили...”, виче за мном.
Пролазим поред ловачког удружења „Подмладак” из 1938. и вртим педале у правцу Савиног Села.
До 1944. чисто немачко место (Torchau, Торсзà), Савино Село је данас насељено колонистима из Црне Горе, углавном Васојевићима који имају своје удружење и још увек причају јаким завичајним акцентом. Двојица момака и једна девојка седе испред једне од две запуштене палате с почетка 20. века. У једној палати је неколико породица, у другој је донедавно био Дом здравља, данас је пуста... У сеоском маркету продавачица ме препознала са ТВ-а и дозволила ми је да допуним мобилни седећи на гајби „Јелена”. Нешто даље низ главни шор, са десне стране налази се оронула „швапска црква” и солидно очувани споменик‚саграђен 1934. поводом 150 година досељавања Немаца у ово село. Размишљам како би било сјајно да су ти Немци остали, а Црногорци дошли, каква би то била мешавина енергија, талената и гена. На жалост, историја 20. века на нашим просторима није остављала простор за такве експерименте.
Крај моје данашње бициклистичке туре по срцу Бачке налази се у селу Косанчић. Напуштено дечје игралиште на улазу у селу, поново иста асоцијација попут оне у Лабудњачи поред Вајске - све изгледа као у месту Припјат код Чернобила. Дечје љуљашке и клацкалице на којима се више нико не врти и не клати осим бубамара и других инсеката измилелих из високе траве која полако гута цело игралиште.
Ни у Косанчићу није било нуклеарне катастрофе само су се догодиле деведесете и две деценије транзиције које су следиле.
Роберт Чобан
