ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ Појачан васпитни рад највећа непознаница

Дефинисање процедура је унапређено ради јаснијег разумевања и стандардизације поступака, посебно у осетљивим ситуацијама, а на основу анализе досадашње примене Правилника у установама.

Дефиниција вршњачког насиља је јасна: то је сваки однос који ствара непријатност у било ком облику – физичком, психичком, сексуалном, социјалном, па и електронском, који се показао као горући проблем, истиче педагошкиња ОШ „Соња Маринковић” Татјана Сурдучки.

– Имамо нулту толеранцију према насиљу, па све што неком не прија очекујемо да се пријави – додаје саговорница. – Свако одлагање је изазов јер не знамо шта ће бити следеће. Зато од првог разреда, па чак и при упису, понављамо да су врата стручне службе увек отворена. Нису сва деца једнака, а млађи често не могу ни да искажу шта их мучи. Због тога је потребно да родитељи, али и наставно особље, свакодневно прате њихово понашање и да моментално реагују. Последњих година смо изузетно напредовали, па смо од станице МУП-а, која прати нашу осмолетку, проглашени једном од најбезбеднијих школа у граду, мада је наша локација изузетно ризична јер излазимо на три улице, док је двориште, као јавна површина града, отворено 24 сата.

Истичући превенцију као најважнији корак, у сарадњи са институцијама у локалној заједници одржали су бројне радионице и трибине, на којима ученици могу да науче како да сами реше конфликте, како да не остану само посматрачи насиља већ да реагују, како да савладају непријатне емоције, шта су поштовање и уважавање... Како каже, блажи облици, од етикетирања или погрдних назива до задиркивања и ударања чврга, припадају првом нивоу насиља и, уколико су учестали, неопходан је појачан васпитни рад са ђаком који не поштује правила понашања и који не уме да се контролише.

– Појачан васпитни рад је највећа непознаница и јавности, али и колегама које треба да га реализују – признаје. – Спроводе га одељењске старешине, предметни наставници и педагошко-психолошка служба, укључујући и ученика који трпи насиље. Утврђивањем чињеница, асертивним разговором и освешћивањем пробуђених емоција долази се до сржи сукоба, чији су корени често толико дубоки да сежу до предшколске установе, у којој је дете доживело неправду од вршњака, па сад враћа. Наша обавеза је и указивање на то да свако има и неке добре особине и да му треба дати шансу да се поправи. На родитеље апелујемо да ускладе васпитни стил са школом, јер кад у оквиру породице има превише попуштања, дете је збуњено.

О сваком озбиљнијем преступу запослени је дужан да обавести родитеље и пре него што дете стигне кући. Ако су отац и мајка, након разговора са разредним старешином или учитељем, незадовољни исходом, увек могу доћи до стручне службе и, на крају, до директора.

– Добро је и да напишу представку школи зато што на тај начин могу да допуне и образложе оно што нису саопштили док су били узнемирени. Педагошка документација мора бити евидентирана како би била доступна надлежнима, али остаје у школи. Родитељ пак добија образац за појачан васпитни рад, а својим потписом потврђује да је упознат и сагласан са договореним активностима – каже.

Како објашњава, протокол налаже да се Центар за социјални рад укључи када се насиље понавља иако је спроведен појачан васпитни рад, изречене васпитне мере и смањена оцена из владања. Али такви екстремни случајеви нису чести као што нам се чини на основу оног што чујемо у медијима. Иако двојезична одељења ОШ „Соња Маринковић” броје преко 25 ученика различитог културолошког и социјалног порекла, вређања на националној основи нема, нити је досад ико доносио оружје или алкохол.

– Имали смо прошле јесени „циркус” са фуш обућом и одећом и једва томе стали на крај – додаје она, алудирајући на нови тренд да се помоћу апликације скенира марка како би се утврдило да ли је лажна, што би био разлог за омаловажавање. – Најтежи случај, од пре неколико година, била је лажна пријава о бомби од стране ученице осмог разреда, која потиче из нескладне породице тешког материјалног стања, а која је то учинила ради забаве, подстрекивана вршњакињама из других школа. Деси се, али веома ретко, фотографисање. Због тога стално наглашавамо да нико нема право да вас слика, снима нити то поставља на друштвене мреже ако не желите.

Да се примени најстрожа казна, а то је да се ученик пребаци у другу школу, више не мора да се чека сагласност родитеља, као до пре две године. Такви преласци се, каже, годишње десе једном или ниједном, док се у истом периоду троје-четворо ђака упише у другу школу, уколико отац и мајка мисле да је дете у ризичном окружењу.

– Ако је у интересу ученика да се исмести из групе у којој има етикету негативца и другаре који га подстичу у насиљу, довољно је да постоји договор између две школе. Ми смо протекле школске године примили једно такво дете. Не може се све као гумицом избрисати, али напредак, иако милиметарски, постоји – закључује Татјана Сурдучки.

Текст и фото: С. Милачић