VRŠNJAČKO NASILJE Pojačan vaspitni rad najveća nepoznanica

Definisanje procedura je unapređeno radi jasnijeg razumevanja i standardizacije postupaka, posebno u osetljivim situacijama, a na osnovu analize dosadašnje primene Pravilnika u ustanovama.

Definicija vršnjačkog nasilja je jasna: to je svaki odnos koji stvara neprijatnost u bilo kom obliku – fizičkom, psihičkom, seksualnom, socijalnom, pa i elektronskom, koji se pokazao kao gorući problem, ističe pedagoškinja OŠ „Sonja Marinković” Tatjana Surdučki.

– Imamo nultu toleranciju prema nasilju, pa sve što nekom ne prija očekujemo da se prijavi – dodaje sagovornica. – Svako odlaganje je izazov jer ne znamo šta će biti sledeće. Zato od prvog razreda, pa čak i pri upisu, ponavljamo da su vrata stručne službe uvek otvorena. Nisu sva deca jednaka, a mlađi često ne mogu ni da iskažu šta ih muči. Zbog toga je potrebno da roditelji, ali i nastavno osoblje, svakodnevno prate njihovo ponašanje i da momentalno reaguju. Poslednjih godina smo izuzetno napredovali, pa smo od stanice MUP-a, koja prati našu osmoletku, proglašeni jednom od najbezbednijih škola u gradu, mada je naša lokacija izuzetno rizična jer izlazimo na tri ulice, dok je dvorište, kao javna površina grada, otvoreno 24 sata.

Ističući prevenciju kao najvažniji korak, u saradnji sa institucijama u lokalnoj zajednici održali su brojne radionice i tribine, na kojima učenici mogu da nauče kako da sami reše konflikte, kako da ne ostanu samo posmatrači nasilja već da reaguju, kako da savladaju neprijatne emocije, šta su poštovanje i uvažavanje... Kako kaže, blaži oblici, od etiketiranja ili pogrdnih naziva do zadirkivanja i udaranja čvrga, pripadaju prvom nivou nasilja i, ukoliko su učestali, neophodan je pojačan vaspitni rad sa đakom koji ne poštuje pravila ponašanja i koji ne ume da se kontroliše.

– Pojačan vaspitni rad je najveća nepoznanica i javnosti, ali i kolegama koje treba da ga realizuju – priznaje. – Sprovode ga odeljenjske starešine, predmetni nastavnici i pedagoško-psihološka služba, uključujući i učenika koji trpi nasilje. Utvrđivanjem činjenica, asertivnim razgovorom i osvešćivanjem probuđenih emocija dolazi se do srži sukoba, čiji su koreni često toliko duboki da sežu do predškolske ustanove, u kojoj je dete doživelo nepravdu od vršnjaka, pa sad vraća. Naša obaveza je i ukazivanje na to da svako ima i neke dobre osobine i da mu treba dati šansu da se popravi. Na roditelje apelujemo da usklade vaspitni stil sa školom, jer kad u okviru porodice ima previše popuštanja, dete je zbunjeno.

O svakom ozbiljnijem prestupu zaposleni je dužan da obavesti roditelje i pre nego što dete stigne kući. Ako su otac i majka, nakon razgovora sa razrednim starešinom ili učiteljem, nezadovoljni ishodom, uvek mogu doći do stručne službe i, na kraju, do direktora.

– Dobro je i da napišu predstavku školi zato što na taj način mogu da dopune i obrazlože ono što nisu saopštili dok su bili uznemireni. Pedagoška dokumentacija mora biti evidentirana kako bi bila dostupna nadležnima, ali ostaje u školi. Roditelj pak dobija obrazac za pojačan vaspitni rad, a svojim potpisom potvrđuje da je upoznat i saglasan sa dogovorenim aktivnostima – kaže.

Kako objašnjava, protokol nalaže da se Centar za socijalni rad uključi kada se nasilje ponavlja iako je sproveden pojačan vaspitni rad, izrečene vaspitne mere i smanjena ocena iz vladanja. Ali takvi ekstremni slučajevi nisu česti kao što nam se čini na osnovu onog što čujemo u medijima. Iako dvojezična odeljenja OŠ „Sonja Marinković” broje preko 25 učenika različitog kulturološkog i socijalnog porekla, vređanja na nacionalnoj osnovi nema, niti je dosad iko donosio oružje ili alkohol.

– Imali smo prošle jeseni „cirkus” sa fuš obućom i odećom i jedva tome stali na kraj – dodaje ona, aludirajući na novi trend da se pomoću aplikacije skenira marka kako bi se utvrdilo da li je lažna, što bi bio razlog za omalovažavanje. – Najteži slučaj, od pre nekoliko godina, bila je lažna prijava o bombi od strane učenice osmog razreda, koja potiče iz neskladne porodice teškog materijalnog stanja, a koja je to učinila radi zabave, podstrekivana vršnjakinjama iz drugih škola. Desi se, ali veoma retko, fotografisanje. Zbog toga stalno naglašavamo da niko nema pravo da vas slika, snima niti to postavlja na društvene mreže ako ne želite.

Da se primeni najstroža kazna, a to je da se učenik prebaci u drugu školu, više ne mora da se čeka saglasnost roditelja, kao do pre dve godine. Takvi prelasci se, kaže, godišnje dese jednom ili nijednom, dok se u istom periodu troje-četvoro đaka upiše u drugu školu, ukoliko otac i majka misle da je dete u rizičnom okruženju.

– Ako je u interesu učenika da se ismesti iz grupe u kojoj ima etiketu negativca i drugare koji ga podstiču u nasilju, dovoljno je da postoji dogovor između dve škole. Mi smo protekle školske godine primili jedno takvo dete. Ne može se sve kao gumicom izbrisati, ali napredak, iako milimetarski, postoji – zaključuje Tatjana Surdučki.

Tekst i foto: S. Milačić