У Чуругу се живело и пре 5.000 година

Реч је о јединственом локалитету, дужине 12 километера, који се непрекидно ископава скоро четврт века, а стручњаци увек долазе до нових сазнања и интересантних проналазака. Не рачунајући Келте, народи попут Сармата, Хуна, Словена, Авара, Монгола, Мађара и Бугара доселили су се из Источне Европе оставивши за собом трагове који наше подручје чине посебно значајним.

Екипа „Дневника“ провела је дан с археолозима чурушке експедиције, обишла три места на који­ма раде, а уједно смо искори­стили прилику да причамо и с два руска археолога Музеја „Државни Ермитаж“ из Санкт Петербургакоји на налазишту раде заједно са

студенткињама археологије с београд­ског Универзитета. Дуго­годишњи руководилац ископавања, саветник у Музеју Војводине у Новом Саду и наш домаћин Станко Трифуновић каријеру је посветио истраживању локалитета у Чуругу, а нас је прво одвео на налазиште „Стари виногради“. Први налази с тог места потичу из педесетих година прошлог века али је радом оближње циглане уништен њен периферни део. Реч је о вишеслојном налазишту где су пронађени остаци култура од каменог доба до краја 17. и почетка 18. века, као и делови керамике, стаклене перле, оружје ратника, фибуле, те земунице с пећима и стубовима који су носили кров.

- Да киша не лије као из кабла сада бисте видели младе археологе како раде – објашњавао је Трифуновић не обазирући се на блато до колена, хладан ветар који брије и кишу показавши на остатке куће. – Неке су биле готово надземне, у једном крају је била смештена пећ од које су остале мрље црвенкасте боје, док је тло било земљано и угажено. С обзиром на то да је у близини Тиса која се некада изливала, мочварног растиња је било на претек, па се кров израђивао од трске. Одмах поред пронашли смо кућу с краја 12. или првих деценија 13. века, а до ње се види укоп, који је уствари ивица друге куће ширине шест, а дужине 12 метара с краја 17. почетка 18. века.

Пронађен је и објекат из бакарног доба (3.000 година пре нове ере) који је интересантан јер се испод њега налази мали подрум за складиштење намирница.

- Одмах до подрума нашли смо земуницу с јамом, из првог века, односно времена Панонаца, а које су најчешће служиле као силоси за чување жита и друге хране – казао је Трифуновић. - Кад глодари и друге штеточине нападну намирнице, људи су правили нову јаму, а у стару су бацали ђубре попут керамике, костију, али и сломљене предмете за изливање бронзе, као у овом случају. Захваљујући том проналаску претпостављамо да је негде у близини била смештена и радионица за изливање бронзе. Ипак за сад смо ископали четири грнчарске радионице с девет пећи из времена Панонаца.

Недалеко одатле, са супротне стране пута је необично налазиште „Детелинара 1“. Пронађени гробови имају спаљене остатке скелета што је прва некропола такве врсте код нас. Једина која би могла бити доведена у везу с њом откривена је око Кракова у Пољској. У гробовима из 2. века сахрањени су потомци Сарамата који су учествовали у Трајановим ратовима против Дакије који су се завршили 107. године када је на простору данашање Румуније формирана провинција Дакија.

- Пронашли смо и осам или девет конструкција које се састоје од правоугаоних ровова димензија од пет пута пет до десет пута десет метара, 240 засебних гробних јама као и бројне делове појасних копчи, наруквица, оружја и делове штита покојника - објаснио је Трифуновић.

Теренски рад непроцењиво искуство

Осим што копају на налазиштима, студенти који учествују у пројекту воде теренски дневник, пописују керамику, чисте је и пакују. Без обзира што им је смештај скроман, а посао захтеван студенткиње не скидају осмех с лица, пуне су ентузијазма и жеље за знањем.

- Наравно да сви машатамо да ископамо неки значајан или уникатни предмет али није баш увек тако -  каже студенткиња археологије Сандра Молнар присетивши се да се за ту науку заинтересовала још у детињству.

С њом се слаже и колегиница Катарина Миљевић додајући да је чурушки локалитет изузетно занимљив јер је велик и много тога је још скривено под ораницама.

- Искуство које сам стекла је непроцењиво! – нагласила је Катарина која већ месец дана борави у Чуругу. - Станко Трифуновић настоји да нам објасни сваки детаљ. Много тога сам научила што није случај на свим теренима на којима радимо. Нажалост, за неколико дана ћу морати да напустим локалитет због обавеза на факултету.

Сарадња с престижним руским музејом траје од 2009. године, а Музеј Војводине сарађује и с Институтом за историју материјалне културе из Санкт Петербурга и Институтом археологије Руске академије наука из Москве. До сад су организоване узајмне посете, размена стручњака, три конференције, а следећи корак је успостављање заједничког пројекта с „Ермитажом“ што значи да би требало да буде организована здружена истраживања, долазак већег броја стручњака и коришћење руских лабораторија за анализу пронађених предмета. Археолози „ Ермитажа“ и сарадници на експедицији у Чуругу Сергеј Вороњатов и Алексеј Фурасјев казали су да их највише интересује култура Сармата и некрополе и да је сјајно што могу да прате миграције народа...

Након обиласка локалитета одахнули смо и угрејали се у бази наших домаћина. Смештени у Чуругу у старој згради основне школе млади археолози са руским сарадницима проводе 24 сата у просторијама пуним пронађених предмета изложених по столовима или уредно сложених и обележених у кутијама. Рад на терену представља одличну праксу и прилику да се поред искусног археолога испече занат и увери да није све као што се приказује на „Националној географији“...

        Силвиа Ковач