Стеван Стевановић, карловачки стогодишњак: Век пролетео за трен ока

Не боли ме посебно ништа. Морам признати да сам задовољан својим животом. Имао сам врло добру жену, била је за кућу и децу, није о себи водила рачуна колико о другима, и све што сам стекао, не бих да није било ње. Ишколовали смо децу, купили им све – куће, аутомобиле... Не знам шта би био рецепт за дуговечан живот, можда умереност у свему. Нисам пушио, нисам пио пуно. 

Када каже да га је издала снага и да не ради као некад, то значи да не иде више у виноград и воћњак, али овог пролећа је сам изашовио башту у склопу домаћинства и посадио 100 струкова парадајза и десет килограма кромпира! Да помало заборавља односи се на то да не може увек да се сети имена људи које је познавао, али без икаквих потешкоћа прича све детаље свог животног пута који га је из Бресног Поља, села у трстеничкој општини, после Другог светског рата довео у Карловце, где је нашао сигурну луку.

– Осмолетку сам завршио 1933. у родном селу, а Ратарску школу у Краљеву четири године после – прича Стеван Стевановић у кући коју је с супругом Маријом, Маром из познате карловачке фамилије Илић–Туфегџије, саградио у Улици браће Анђелић. – Краће време радио сам у Врњачкој бањи и 1938. године отишао у Београд, у Подофицирску школу бивше југословенске војске. Ту ме је затекло бомбардовање Београда 6. априла и почетак Другог светског рата. С југословенском војском и школом одступали смо до Билеће. Некако сам успео са школским другом преко Мостара и Сарајева да дођем до куће. После седам-осам дана наредили су да се сви који су били у рату јаве у Трстеник. Само захваљујући мом школском другу немачког порекла из Ратарске школе из Краљева који је радио као тумач, избегао сам ратно заробљеништво и логор.

Срећа је Стевана пратила и у наставку рата, тако да је из њега изашао жив и неповређен, упркос многим опасним ситуацијама. Од одласка у партизане у Краљеву, због дужности на коју је распоређен – а прво је постао помоћник nišanyijе на пушкомитраљезу, потом командир минобацачког одељења, па касније и минобацачког вода – није био у првим борбеним редовима и водио битке „прса у прса”, лакше је, како сам каже, пролазио у рату. То га је спасло и на Сремском фронту, где су, и по његовом мишљењу, многи изгубили главе, међу њима и неколицина његових земљака, непотребно и као последица лоших одлука.

Због шестоаприлског бомбардовања прекинуто школовање у тадашњој Подофицирској школи, наставио је после рата у Војном училишту у Београду и служба га је довела у Карловце. Становао је прекопута садашње своје куће, где је живела његова изабраница Мара, с којом има двоје деце, лекара Борислава и кћерку Мирјану, инжењера електротехнике. Официрски позив водио га је од Панчева, Вршца до Загреба, где је дочекао пензију у чину капетана прве класе 1967. године.

Отишавши у официрску пензију у пуној снази са 46 година, Стевану је отпочео други радни век, али у сасвим другој области – пољопривреди. Обрађивао је виноград, воћњак и у своје време имао и по 2.000 литара вина и ракије за продају.     

– Мара је имала велики иметак – земљу, виноград, шљивик. Према Стражилову је парцела у комаду од три хектара. Штета је била пустити да се то запарложи. Обрађивали смо све то и, захваљујући томе, сазидали кућу и обезбедили деци све што је било потребно. Знао сам да у сезони имам вагон кукуруза, 30-40 метара жита, преко лета хранио четири свињчета, два за наше потребе, два за продају, пуну авлију живине... Године 1975. сам продао два бика и купио први аутомобил, „стојадина”. Није ми било тешко да радим, напротив, волео сам да радим... Додуше, имао сам и снаге и био сам здрав, све док ми Мара није умрла 2000. године. Све је до тада функционисало беспрекорно, а од тада сам престао живину да држим и свиње, али сам виноград обрађивао до прошле године – каже Стеван.             

Неко време је, поставши пензионер, обављао дужност начелника Цивилне заштите и једне године био председник борачке организације општине. У војсци је добио медаљу за храброст, носилац је Ордена братства и јединства, Ордена народне армије и Ордена за војничке заслуге. Међу признањима су и Златна значка Цивилне заштите и Плакета града Новог Сада.

Иако у стотој години, Стеван је прилично виталан и живи сам. Кћерка из Новог Сада га обилази једном недељно и  помогне око кућних послова. Син Бора, такође пензионер, будући да живи у близини, доноси му јело кад затреба и обавезно око поднева долази да поприча с оцем. Ових дана син и отац заједно пеку ракију, с тим што је Стеван препустио наследнику главну реч у том послу.

Зорица Милосављевић