Stevan Stevanović, karlovački stogodišnjak: Vek proleteo za tren oka

Ne boli me posebno ništa. Moram priznati da sam zadovoljan svojim životom. Imao sam vrlo dobru ženu, bila je za kuću i decu, nije o sebi vodila računa koliko o drugima, i sve što sam stekao, ne bih da nije bilo nje. Iškolovali smo decu, kupili im sve – kuće, automobile... Ne znam šta bi bio recept za dugovečan život, možda umerenost u svemu. Nisam pušio, nisam pio puno. 

Kada kaže da ga je izdala snaga i da ne radi kao nekad, to znači da ne ide više u vinograd i voćnjak, ali ovog proleća je sam izašovio baštu u sklopu domaćinstva i posadio 100 strukova paradajza i deset kilograma krompira! Da pomalo zaboravlja odnosi se na to da ne može uvek da se seti imena ljudi koje je poznavao, ali bez ikakvih poteškoća priča sve detalje svog životnog puta koji ga je iz Bresnog Polja, sela u trsteničkoj opštini, posle Drugog svetskog rata doveo u Karlovce, gde je našao sigurnu luku.

– Osmoletku sam završio 1933. u rodnom selu, a Ratarsku školu u Kraljevu četiri godine posle – priča Stevan Stevanović u kući koju je s suprugom Marijom, Marom iz poznate karlovačke familije Ilić–Tufegdžije, sagradio u Ulici braće Anđelić. – Kraće vreme radio sam u Vrnjačkoj banji i 1938. godine otišao u Beograd, u Podoficirsku školu bivše jugoslovenske vojske. Tu me je zateklo bombardovanje Beograda 6. aprila i početak Drugog svetskog rata. S jugoslovenskom vojskom i školom odstupali smo do Bileće. Nekako sam uspeo sa školskim drugom preko Mostara i Sarajeva da dođem do kuće. Posle sedam-osam dana naredili su da se svi koji su bili u ratu jave u Trstenik. Samo zahvaljujući mom školskom drugu nemačkog porekla iz Ratarske škole iz Kraljeva koji je radio kao tumač, izbegao sam ratno zarobljeništvo i logor.

Sreća je Stevana pratila i u nastavku rata, tako da je iz njega izašao živ i nepovređen, uprkos mnogim opasnim situacijama. Od odlaska u partizane u Kraljevu, zbog dužnosti na koju je raspoređen – a prvo je postao pomoćnik nišanyije na puškomitraljezu, potom komandir minobacačkog odeljenja, pa kasnije i minobacačkog voda – nije bio u prvim borbenim redovima i vodio bitke „prsa u prsa”, lakše je, kako sam kaže, prolazio u ratu. To ga je spaslo i na Sremskom frontu, gde su, i po njegovom mišljenju, mnogi izgubili glave, među njima i nekolicina njegovih zemljaka, nepotrebno i kao posledica loših odluka.

Zbog šestoaprilskog bombardovanja prekinuto školovanje u tadašnjoj Podoficirskoj školi, nastavio je posle rata u Vojnom učilištu u Beogradu i služba ga je dovela u Karlovce. Stanovao je prekoputa sadašnje svoje kuće, gde je živela njegova izabranica Mara, s kojom ima dvoje dece, lekara Borislava i kćerku Mirjanu, inženjera elektrotehnike. Oficirski poziv vodio ga je od Pančeva, Vršca do Zagreba, gde je dočekao penziju u činu kapetana prve klase 1967. godine.

Otišavši u oficirsku penziju u punoj snazi sa 46 godina, Stevanu je otpočeo drugi radni vek, ali u sasvim drugoj oblasti – poljoprivredi. Obrađivao je vinograd, voćnjak i u svoje vreme imao i po 2.000 litara vina i rakije za prodaju.     

– Mara je imala veliki imetak – zemlju, vinograd, šljivik. Prema Stražilovu je parcela u komadu od tri hektara. Šteta je bila pustiti da se to zaparloži. Obrađivali smo sve to i, zahvaljujući tome, sazidali kuću i obezbedili deci sve što je bilo potrebno. Znao sam da u sezoni imam vagon kukuruza, 30-40 metara žita, preko leta hranio četiri svinjčeta, dva za naše potrebe, dva za prodaju, punu avliju živine... Godine 1975. sam prodao dva bika i kupio prvi automobil, „stojadina”. Nije mi bilo teško da radim, naprotiv, voleo sam da radim... Doduše, imao sam i snage i bio sam zdrav, sve dok mi Mara nije umrla 2000. godine. Sve je do tada funkcionisalo besprekorno, a od tada sam prestao živinu da držim i svinje, ali sam vinograd obrađivao do prošle godine – kaže Stevan.             

Neko vreme je, postavši penzioner, obavljao dužnost načelnika Civilne zaštite i jedne godine bio predsednik boračke organizacije opštine. U vojsci je dobio medalju za hrabrost, nosilac je Ordena bratstva i jedinstva, Ordena narodne armije i Ordena za vojničke zasluge. Među priznanjima su i Zlatna značka Civilne zaštite i Plaketa grada Novog Sada.

Iako u stotoj godini, Stevan je prilično vitalan i živi sam. Kćerka iz Novog Sada ga obilazi jednom nedeljno i  pomogne oko kućnih poslova. Sin Bora, takođe penzioner, budući da živi u blizini, donosi mu jelo kad zatreba i obavezno oko podneva dolazi da popriča s ocem. Ovih dana sin i otac zajedno peku rakiju, s tim što je Stevan prepustio nasledniku glavnu reč u tom poslu.

Zorica Milosavljević