ДНЕВНИК У СЕЛУ НЕОБИЧНОГ НАЗИВА: Кад Сивчани воле, то је заувек

Распрострањен на око 15.600 хектара, Сивац чини трећину општинског атара, а територијално је већи од, рецимо, Србобрана и Сомбора.

– У свим пописима Сивац се спомињао као трговиште које је било територијално богато, да би се развијањем и ширењем тај земљишни посед још више употпуњавао – прича нам сивачка „жива енциклопедија” Зоран Перуничић, који нас је највише и најрадије водио на крстарење Сивцем какав је некад био и каквог га памте. – Кад је 1975. године направљен водовод, имали смо 3.600 домаћинстава, то је био један мањи град. Били смо највеће село Бачке, а једно од највећих у Војводини. Чак је био општина до 1961. године и тако је живот кренуо другим током... Рецимо, Сивац је имао четири млина, четири циглане, кудељару и пиринчану до тридесетих година. Још један занимљив податак је да је из нашег места 1938. године извезено 40.000 грла свиња тржишног вишка за Аустрију и Немачку!

Данас се људи углавном баве пољопривредом, а како и не би кад имају њива кол’ко им паорско срце може пожелети, те је ратарство и најдоминантније, док има и оних који раде у околним фирмама или околним градовима, па и околним државама. Међутим, где год отишли, увек, али буквално увек, тврде, наићи ће на некога из свог места! А ми им верујемо јер, откако смо недавно посетили Сивац, у свакодневном животу свако мало се негде макар у позадини провлачи та магична реч „Сивац”...

– Наше највеће богатство су људи – појашњава с осмехом Перуничић, који већ увелико припрема монографију о Православној цркви, па самим тим и о Сивцу, те нас укратко упознаје с четири цркве које његово место има: Православном, Калвинистичком реформатском, Протестантском и Римокатоличком. – Ми смо сви из, како се то каже, мјешовитих бракова. Већински су овде Срби, па Црногорци, Мађари, Хрвати, има Румуна, Словака и Украјинаца, али мање. Некад смо имали и 15.000 становника, а сад нас је непуних 7.000! Демографски се преполовио, а површински, катастарски смо и даље моћно место. Сивац је осамдесетих био место које је имало месни самодопринос од осам одсто и тада су све улице у селу асфалтиране! Увек се велика количина новца сливала код нас јер су наши људи радили и у другим општинама и местима. А оно што је давало материјално богатство, условљавало је и интелектуални и културни развој, тако да можемо да се похвалимо да је Сивац од Другог светског рата до данас изнедрио 60 доктора наука разних профила и струка, а не рачунамо магистре и остале. Увек се овде водило рачуна и о образовању, култури, мултикултуралности и суживоту. А имамо и два академика, двојицу владика, познате градитеље канала у Војводини, архитекте... Шта да вам кажем, генетика је то...

Осим тога, Сивчани су и изузетно храбри, што потврђује и прича с почетка 15. века о томе како су се јуначки борили против Татара, а на страни Турака, те упркос поразу османске војске, татарски војсковођа Тамерлан је одлучио да поштеди, па чак и награди ратнике под командом деспота Стефана Лазаревића, одушевљен њиховим витештвом.

– На првом сивачком грбу који се помиње налазе се рало и сабља, која је окренута ка споља, уоквирено маслиновим гранчицама и горе су три руже, а све то је говорило да је реч о мирољубивим људима који се баве ратарством, али су спремни да бране своје огњиште, и живе по три принципа: вери, нади и љубави – прича наш саговорник, и додаје да се и данас у Сивцу живи по тим принципима, док је слобода највећи постулат живљења. – Није све идеално у нашем селу, носимо ми своје недостатке... Али, знате шта је интересантно за Сивац? Да сретнете некога и питате за било кога у селу, зна га и одвешће вас до његове или њене куће. Једноставно, људи се овде знају и познају. Овде код нас комшија живи и на крају улице, а не само одмах до тебе... Различитости које су постојале и спајање та два менталитета уродили су плодом и кренуло се у добар суживот.

То донекле и објашњава савршено уређено село, без неких аномалија које се дају уочити самим проласком кроз место.

– Држимо се и спремни смо да помогнемо једни другима – истиче председница Савета месне заједнице Сивац Татјана Мрдак, која није рођена Сивчанка, али воли то место као најрођеније. – Имам утисак да се у другим местима људи не воле толико, а ми имамо ту ширину и лепоту овог села, па се и трудимо да је све чисто и уредно, не морамо никога да опомињемо. Наша основна школа „20. октобар” је лепо скоцкана, халу смо скоро направили, велику и лепу, и то сивачким новцима, што је највећа инвестиција у протеклих 50 година. Омладина се усмерава да се више бави спортом а мање којекаквим глупостима, тако да овде може да се направи здрава прича за одрастање детета. Знате, позитивне мисли доносе позитивне приче...

Једини проблем тог места је недостатак канализације, за шта постоји сва неопходна документација, али се чека на реализацију. Врло ускоро, надају се Сивчани.

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа

Прва сазнања о пчеларству у Сивцу датирају од пре више од два века, те и дан-данас, кад пчелари из тог места кажу одакле долазе, није мала ствар! Тренутно имају једино активно удружење које постоји и функционише у општини Кула и броји око 70 чланова и из околних места.

– Ја сам прва жена која је у историји Савеза пчеларских организација Србије ушла у Извршни одбор и при том се ту задржала два мандата – поносна је пчеларка и председница Пчеларског друштва Сивац Татјана Мрдак, уједно и председница Савета локалне месне заједнице. – Пчеларство је моје једино занимање и једино чиме сам окупирана. Од случајног доласка једног роја направила сам овакву причу од 120 кошница које сам узимила. То вам уђе под кожу и почнеш да живиш такав живот, мењаш поглед на околину, природу, биљке. А срећна сам и задовољна, што је јако важно!