DNEVNIK U SELU NEOBIČNOG NAZIVA: Kad Sivčani vole, to je zauvek
O Sivcu ima mnogo da se priča, može da se napravi serijal priča, nije dovoljna jedna reportaža, upozoravaju nas meštani tog pet kilometara dugačkog sela, gotovo pa varoši, u kulskoj opštini, a od samog dolaska uveravamo se u to da nekoliko sati u Sivcu nije dovoljno da bismo čuli i saznali sve što to mesto ima da nam ponudi i ispriča.
Rasprostranjen na oko 15.600 hektara, Sivac čini trećinu opštinskog atara, a teritorijalno je veći od, recimo, Srbobrana i Sombora.
– U svim popisima Sivac se spominjao kao trgovište koje je bilo teritorijalno bogato, da bi se razvijanjem i širenjem taj zemljišni posed još više upotpunjavao – priča nam sivačka „živa enciklopedija” Zoran Peruničić, koji nas je najviše i najradije vodio na krstarenje Sivcem kakav je nekad bio i kakvog ga pamte. – Kad je 1975. godine napravljen vodovod, imali smo 3.600 domaćinstava, to je bio jedan manji grad. Bili smo najveće selo Bačke, a jedno od najvećih u Vojvodini. Čak je bio opština do 1961. godine i tako je život krenuo drugim tokom... Recimo, Sivac je imao četiri mlina, četiri ciglane, kudeljaru i pirinčanu do tridesetih godina. Još jedan zanimljiv podatak je da je iz našeg mesta 1938. godine izvezeno 40.000 grla svinja tržišnog viška za Austriju i Nemačku!
Danas se ljudi uglavnom bave poljoprivredom, a kako i ne bi kad imaju njiva kol’ko im paorsko srce može poželeti, te je ratarstvo i najdominantnije, dok ima i onih koji rade u okolnim firmama ili okolnim gradovima, pa i okolnim državama. Međutim, gde god otišli, uvek, ali bukvalno uvek, tvrde, naići će na nekoga iz svog mesta! A mi im verujemo jer, otkako smo nedavno posetili Sivac, u svakodnevnom životu svako malo se negde makar u pozadini provlači ta magična reč „Sivac”...
– Naše najveće bogatstvo su ljudi – pojašnjava s osmehom Peruničić, koji već uveliko priprema monografiju o Pravoslavnoj crkvi, pa samim tim i o Sivcu, te nas ukratko upoznaje s četiri crkve koje njegovo mesto ima: Pravoslavnom, Kalvinističkom reformatskom, Protestantskom i Rimokatoličkom. – Mi smo svi iz, kako se to kaže, mješovitih brakova. Većinski su ovde Srbi, pa Crnogorci, Mađari, Hrvati, ima Rumuna, Slovaka i Ukrajinaca, ali manje. Nekad smo imali i 15.000 stanovnika, a sad nas je nepunih 7.000! Demografski se prepolovio, a površinski, katastarski smo i dalje moćno mesto. Sivac je osamdesetih bio mesto koje je imalo mesni samodoprinos od osam odsto i tada su sve ulice u selu asfaltirane! Uvek se velika količina novca slivala kod nas jer su naši ljudi radili i u drugim opštinama i mestima. A ono što je davalo materijalno bogatstvo, uslovljavalo je i intelektualni i kulturni razvoj, tako da možemo da se pohvalimo da je Sivac od Drugog svetskog rata do danas iznedrio 60 doktora nauka raznih profila i struka, a ne računamo magistre i ostale. Uvek se ovde vodilo računa i o obrazovanju, kulturi, multikulturalnosti i suživotu. A imamo i dva akademika, dvojicu vladika, poznate graditelje kanala u Vojvodini, arhitekte... Šta da vam kažem, genetika je to...
Osim toga, Sivčani su i izuzetno hrabri, što potvrđuje i priča s početka 15. veka o tome kako su se junački borili protiv Tatara, a na strani Turaka, te uprkos porazu osmanske vojske, tatarski vojskovođa Tamerlan je odlučio da poštedi, pa čak i nagradi ratnike pod komandom despota Stefana Lazarevića, oduševljen njihovim viteštvom.
– Na prvom sivačkom grbu koji se pominje nalaze se ralo i sablja, koja je okrenuta ka spolja, uokvireno maslinovim grančicama i gore su tri ruže, a sve to je govorilo da je reč o miroljubivim ljudima koji se bave ratarstvom, ali su spremni da brane svoje ognjište, i žive po tri principa: veri, nadi i ljubavi – priča naš sagovornik, i dodaje da se i danas u Sivcu živi po tim principima, dok je sloboda najveći postulat življenja. – Nije sve idealno u našem selu, nosimo mi svoje nedostatke... Ali, znate šta je interesantno za Sivac? Da sretnete nekoga i pitate za bilo koga u selu, zna ga i odvešće vas do njegove ili njene kuće. Jednostavno, ljudi se ovde znaju i poznaju. Ovde kod nas komšija živi i na kraju ulice, a ne samo odmah do tebe... Različitosti koje su postojale i spajanje ta dva mentaliteta urodili su plodom i krenulo se u dobar suživot.
To donekle i objašnjava savršeno uređeno selo, bez nekih anomalija koje se daju uočiti samim prolaskom kroz mesto.
– Držimo se i spremni smo da pomognemo jedni drugima – ističe predsednica Saveta mesne zajednice Sivac Tatjana Mrdak, koja nije rođena Sivčanka, ali voli to mesto kao najrođenije. – Imam utisak da se u drugim mestima ljudi ne vole toliko, a mi imamo tu širinu i lepotu ovog sela, pa se i trudimo da je sve čisto i uredno, ne moramo nikoga da opominjemo. Naša osnovna škola „20. oktobar” je lepo skockana, halu smo skoro napravili, veliku i lepu, i to sivačkim novcima, što je najveća investicija u proteklih 50 godina. Omladina se usmerava da se više bavi sportom a manje kojekakvim glupostima, tako da ovde može da se napravi zdrava priča za odrastanje deteta. Znate, pozitivne misli donose pozitivne priče...
Jedini problem tog mesta je nedostatak kanalizacije, za šta postoji sva neophodna dokumentacija, ali se čeka na realizaciju. Vrlo uskoro, nadaju se Sivčani.
Lea Radlovački
Foto: V. Fifa
Prva saznanja o pčelarstvu u Sivcu datiraju od pre više od dva veka, te i dan-danas, kad pčelari iz tog mesta kažu odakle dolaze, nije mala stvar! Trenutno imaju jedino aktivno udruženje koje postoji i funkcioniše u opštini Kula i broji oko 70 članova i iz okolnih mesta.
– Ja sam prva žena koja je u istoriji Saveza pčelarskih organizacija Srbije ušla u Izvršni odbor i pri tom se tu zadržala dva mandata – ponosna je pčelarka i predsednica Pčelarskog društva Sivac Tatjana Mrdak, ujedno i predsednica Saveta lokalne mesne zajednice. – Pčelarstvo je moje jedino zanimanje i jedino čime sam okupirana. Od slučajnog dolaska jednog roja napravila sam ovakvu priču od 120 košnica koje sam uzimila. To vam uđe pod kožu i počneš da živiš takav život, menjaš pogled na okolinu, prirodu, biljke. A srećna sam i zadovoljna, što je jako važno!