АНЂЕЛКА ПРПИЋ Некад је терет бити духовит

Како је рекла, радује се повратку у водитељске воде, а посебно што студио дели са Калинићем. У интервјуу за Дневников ТВ магазин Анђелка Прпић истиче да се у емисији баве темама које нас забављају, али и онима које нас брину и због којих смо запитани или су бизарне. Како каже, жеља им је да искреним хумором и кроз свакодневне теме насмеју публику крај малих екрана.

– Имамо и супер тим. Момци из Њуз нет-а пишу сценарио, шаљу нам предлоге, као и ми њима. Сваки сегмент је битан. Не можете само да имате супер водитељски пар. Увек остаје питање шта ће тај супер пар да ради, ко ће то да пише, ко је све то смислио, хоћете ли истрајати у томе... Чини ми се да су у нашем случају сви ти сегменти задовољени, а, наравно, најбитнија је огромна жеља да то радимо – истакла је на почетку разговора глумица и водитељка Анђелка Прпић.

Како изгледа када се на једном пројекту нађе толико вас који важите за неког ко уме да насмеје? Дешава ли се да прекидате снимања због смеха?

– И захвално је и незахвално када имате усуд да будете смешни. Ја зато не волим то „урнебесно”, „смешно”, „смех до суза” јер онда људи коментаришу: „Ајде баш да видимо шта је то” и онда вас неко чека на пеналу и мислим да је то лоша почетна позиција, а некада и терет. Према момцима из Њуз нета имам огромно поштовање и уопште нисам имала жељу да ме неко од њих забавља и анимира. Игром случаја Милана знам и од раније па сам знала да је забаван, али и он је као и ја. Имамо потребу да нас људи схватају и озбиљно. Није то само да седимо и сви умиремо од смеха, него се озбиљно бавимо тиме шта мислимо да недостаје данашњој емисији, који сегмент је био бољи, који није био добар, па се трудимо да то дорадимо. Момци нам дају предлоге, као и ми њима. Наравно, буде нам и забавно и ужасно смешно. Они су јако слатки зато што свој хумор испаљују буквално као из муниције дечјег пиштоља на воду - с таквом лакоћом. И онда ја сам често љубоморна у њиховом окружењу морам признати. Али, мора неко да буде и озбиљан и одговоран. Ја сам преузела на себе ту улогу (смех). Шалим се! Уживам, супер ми је - блажена међу мушкима.

Да ли можда размишљате да радите још неки програм на К1 телевизији? Јесте ли размишљали о некој ауторској емисији будући да иза себе сада већ имате доста водитељског искуства?

– Нисам размишљала, видим себе у разним форматима, али не као нужно неки циљ. Овде је било логично и природно да кренемо у сарадњу јер се сви познајемо и дружимо и радили смо заједно раније на другим местима и отворио се тај простор па смо га искористили. Што се тиче ауторске емисије, ево, пустила сам Милана Калинића прво да видим како то изгледа (смех) и да ли може да се ради и дневна и вечења емисија. Он се тренутно крчка, па ако преживи можда и ја после њега улетим, видећемо (смех).

Коронавирус нас је све зауставио и утицао и на животе и на послове, а чини ми се посебно на уметност и културу. Шта мислите на шта ће се пауза у вашем раду највише одразити, у ком сегменту посла?

– Очигледно позориште највише трпи. Не знам само како је музичарима који свирају у нпр. оркестрима са маскама на лицу, све ми је то нејасно. Дефинитивно до те вакцине ћемо морати некако да се сналазимо и врло бојажљиво да пазимо, јер увек имате ту одговорност да нисте само ви угрожени него и тај неко кога можда и не знате. Мислим да морамо да нађемо тај нови начин. То ново нормално, што је сад популарно. Нико није само сео и плакао, а поготово не уметници. Углавном и кажу да се из муке стварају најбоље ствари. Дефинитивно у овој нашој сиромашној Србијици немамо однос према култури. Заиста ако постанемо људи који немају ту трећу димензију постаћемо животиње. Шта ћемо онда? Да једемо и умиремо. Шта је ово између због чега све то радимо? Култура нас оплемењује и чини људима, а не животињама.

Снимате и серију Азбука нашег живота. Каква је заправо ваша улога и како вам се допада сам пројекат након првих снимљених кадрова?

– Моја улога је, што би рекли „мињончић”. Пошто серија говори о брачном пару и кризи средњих година онда знамо сви колико су нам најбоље пријатељице битне у таквим ситуацијама. По квантитету моја улога у серији није важна, али је по значају веома битна, јер помаже главној јунакињи да се подигне или спусти на патос кад треба. Стварно сам уживала док сам читала тај сценарио, занимљива ми је тема јер се тиче урбаније популације. Онда кад хвала Богу немамо проблем шта ћемо да једемо онда креће ово, психолошки - ко сам ја, да ли сам на правом месту, с правим људима, тј. креће пресабирање и одузимање. Јако ми се допао текст и редитељка. Дефинитивно ивер не пада далеко од кладе. Радила сам стварно са доста продукција у Србији, има и оваквих и онаквих, али њихова је, стварно морам да кажем, одлична. Сви раде свој посао и сви знају како да се понашају, а rеditеljkka се бави свим аспектима и глумцима и сценаријем... жао ми је што у том смислу немам пуно посла у серији јер сигурна сам да бих уживала, јер када је све океј на сету онда можете да се бавите својом суштином. Јако ми је пријатно на том сету, лепа је атмосфера и на крају крајева и Анастасија и Александра са којима играм се иначе приватно дружимо. Лепо нам је, уживамо, смејемо се и још нас за то неко плаћа, па где ћете лепше?! (смех).

У психолошком трилеру „Једини излаз” ипак немате „мињончић”, већ играте главну улогу. Рекли сте, ако се не варам, да то није само прилика да публика гледа другачији филм него да и ви саму себе пробате у другом жанру. Шта бисте рекли сада након снимања како сте се снашли и какав филм публика може да очекује?

– Јао не знам, не смем то да кажем још увек. Имали смо неку интерну пројекцију за дистрибутере, у суштини један од коментара био је: „Види, били смо скептични или нисмо били сигурни, али мацо свака част” (смех). Ја сам се онда шалила да је то наша карта - мала очекивања, онда ти се све допадне кад немаш велика очекивања од главног глумца (смех). Мислим да је филм значајан. Нисам феминисткиња, не волим те теме, али опет, зашто не. Жена има главну улогу, око ње се плете и врти прича, то је стварно реткост. Друго, кад се скупи добра енергија свих људи којима је то први пут онда имају жељу да дају све од себе. Мислим да ће све то заједно дати добар резултат. Али, не могу ништа да тврдим, страшно ме занима какве ће бити реакције када дођете у биоскоп, па ми јавите.

Да ли се зна када филм стиже у биоскопе?

– Средином новембра, ако се не варам би требало да буде у биоскопима.

Владимир Бијелић

фото: Марко Каровић/К1 Промо