Бициклом кроз Војводину: Вилово, Лок и Тител (3)

Ово бачко место испод обронака Тителског брега полазна је станица данашње туре из серијала „Бициклом кроз Војводину” који сам овог пролећа започео у жељи да прекратим пандемијске дане, а он је у међувремену прерастао у „пројекат” који ће након серије репортажа у „Дневнику” вероватно завршити и међу корицама књиге. Планирам да у овој и наредној години бициклом обиђем сва насељена места у Војводини и запишем шта сам у њима видео, чуо, осетио и пробао.

Звучи невероватно, али у селу Вилово су на једној свадби 1907. гости били Милева и Алберт Ајншајн. У везе са овом свадбом забележено је: „У време њиховог боравка у Каћу, Милевин брат од тетке Мија Мишков, син Ђулке, сестре Милевине мајке Марије, женио се у Вилову, селу на пола пута између Каћа и Титела. Милева и Алберт били су позвани на венчање које је било величанствено. Било је много гостију и све време је свирала музика. Више пута било је речено, да је пио чак и Алберт, мада је био познат као противник алкохола, и да је учествовао у весељу.“

Село је било поприште борби у Револуцији 1848/49. а велики број мештана страдао је и у Рацији 1942: Село је 12. јануара 1942. године, опкољено и блокирано. Србима је забрањено да га напуштају, а војска, жандармерија, детективи и наоружани мештани су се брзо организовали да нападну локално становништво. Увече, 12. јануара почело је хапшење мештана. До 15. јануара ухапшена је четвртина села. Запрежним колима и камионима пребачени су у Шајкаш и затворени у општинску зграду, где су страховито тучени и мучени, одакле је један део пуштен, а други део ухапшених је однесен у Гардиновце, на Дунаву убијен и бачен под лед! На излазу из села испраћа нас двојезична табла „Вилово / Tündérеs„.

Продужавамо даље путем који иде уз ивицу Тителског брега и са кога се тек понекад одвајају стазе које воде на ово митско брдо под којим је, према предању „у близини ушћа двеју река” потопљен ковчег Атлиле - бича божјег. Иста легенда каже још и да је Атила сахрањен у златном ковчегу и да је потопљен у златним кочијама.  У нарацији се јасно спомиње близина ушћа али и велики брег, са ког су генерали легендарног војсковође надгледали читаву церемонију сахране – потапања.

Пар минута касније, пред нама је тројезична табла: „Лок / Лок / Сајкáслак„. На улазу у село, са десне стране, камуфлиран у јату гусака седи Светомир Бурка (67). Људи по војвођанским селима воле да разговарају са путницима намерницима, често нам се деси и да нас деца поздраве са „Добар дан!” или на неком другом језику који се говори у том месту. Разговорљиви су свештеници у црквама, дежурни пијанци са флашом пива у руци испред сеоског киоска или самопослуге и жене што седе на клупама или столицама испред кућа. Светомир нам је испричао како је за време рата донирао за рањенике у болници у Новом Сланкамену неку силну кафу; како је село од 2.000 житеља пало на 1.000 колико сад процењује да их има; гуске држи он „и још један” а некад је било пар хиљада гусака у селу. У Локу, каже, живи око 20% Мађара, католичка црква је у близини православне и јако је лепо одржавана, окречена, са цвећем у дворишту. „Сад ће ваљда и ови наши да крече!”, каже Светомир.

На улазу у православну цркву одмах пада у очи слика на левом зиду храма којој се види већа група мушкараца. Одмах поред је и објашњење -диптих је насликан у сећање на 48 мештана села побијених у Рацији 1942!”. Још једно шајкашко село које носи трауму злогласног догађаја из јануара 1942. Као што Срем по злу памти август исте године када су усташе одвеле и побиле на хиљаде Срба и Рома (међу њима и Саву Шумановића) - тако и у Шајкашкој и Новом Саду још увек нису залечене ране из Рације.

Улазимо у Тител и поред савремене велике плантаже јабука са леве стране пута - видимо велики број напуштених фабричких хала и некадашњих комбината. Табла на улазу у место говори нам да је овде рођена Милева Марић Ајнштајн и ту је Тител свакако испред Руме и Новог Сада, градовима у којима је славна научница живела а они то на достојан начин нису обележили.

Стижемо до Железничке станице кроз коју више не пролазе путнички возови. Шеф станице, уједно и једини запослени којег смо затекли у згради, каже нам да пролазе само теретни возови и то без неког возног реда. Путнички воз Нови Сад - Зрењанин који је овде пролазио - путовао је пуних пет сати па је постао предмет спрдње на друштвеним мрежама и убрзо је поново укинут. На мапи у канцеларији шефа станице видим и пругу за Бач која је укинута још деведесетих. У делу Титела у близини Железничке станице поред затворених фабрика много је и празних, затарабљених продавница и кафана - сведочанство једног другог доба.

Први утисак који сам стекао у Тителу - прелеп градић, са богатом историјом и великим потенцијалима - али прилично запуштен. Немачка протестантска црква на Главној улици само што се не сруши на главе пролазника. Питам шта је то једног буцмастог дерана на бициклу који се јавља у пролазу - лаконски каже „швапска црква!”. Нешто даље, православна и католичка су у добром стању и види се да има верника који их одржавају.

Као и у многим местима у Србији (нпр. Градска кућа у Ваљеву и Чавића кућа у Новом Пазару) - и у Тителу је најлепша зграда у центру града, некадашња зграда Суда - запуштена и напуштена. Суд је измештен на другу локацију а раскошна сецесијска палата у Главној улици - чами празна. Плажа на Тиси лепо изгледа, ту је и споменик жртвама Рације. Примећујем да су умрлице које израђује локални штампар „усправне” за разлику од већине градова у Србији... Ако је судити по фотографијама матуранткиња на таблоу на средње школе - Србија ће имати још лепих снајки из Титела. Преко пута католичке цркве, једна млада мештанка са (урбаном) кратком фризуром нам добацује: „Попните се на Калварију, одатле је најбољи поглед!”

И заиста, поглед са Калварије на Тителском брегу изнад места један је од свакако импресивнијих у Војводини. Док гледате варош, иза леђа вам се налази рушевина капеле немачке породице Шмитмајер која крије једну занимљиву и помало језиву причу.

На овом месту је, наиме средином година прошлог века један лађар себи одузео живот, наводно због несрећне љубави. Стално су се дешавале неке необјашњиве трагедије, а мештани верују да је све то због клетве коју је Францу Шмитмајеру крајем 19. века упутила сиромашна девојка Марија. Никада није престала да се нада да ће јој се срећа осмехнути. Новац који је тешком муком зарађивала давала је на народну лутрију. Како је била неписмена, сваки пут је свој лоз давала Францу Шмитмајеру, бачвару, којем је доносила воду са реке. Он би јој говорио да није ништа добила и да може да баци срећку, све док једном није извадио из канте бачену лутрију и уновчио огромну премију. Марија је отишла кући у сазнању да није ништа добила, а Шмитмајер ју је оставио у незнању.

Он се преко ноћи претворио у најбогатијег човека краја, купио је млин, циглану, нову кућу и земљу која се и данас назива Шмитмајерова дуж. Франц се непоштено обогатио, правдајући се по месту како је уснио сан - указао му се, говорио је, човек који му је открио где се налази закопано благо, па је он пратио смернице и пронашао га, али, Марија никада у то није поверовала. Проклињала га је сваког дана речима - „Дабогда вам земља кости избацивала и све вам проклето било!”. Пратила га је на сваком кораку, а нарочито га је клела у тренуцима када би га виђала са кћерком. Њене речи су ођекивале а његова похлепа је дошла убрзо на наплату. Шмитмајер је, недуго пошто се обогатио, остао без кћерке миљенице.

Девојчица је преминула под неразјашњеним околностима. Франц и његова супруга су се разболели од туге, схвативши да их је стигла Маријина клетва. Одлучили су да подигну капелицу, у њу положе кћеркино тело и посвете се вери, како би бар мало окајали грехе. Али убрзо су изгубили и сво имање, тако да им је живот сасвим изгубио смисао, што је Марија и желела. Све што је хтела било је да пате и да преостале дане проведу у најгорим мукама. Шмитмајерови су сахрањени у капелици коју су подигли, али Маријина клетва ни тада није утихнула. Наводно су њихове кости почеле да плаше мештане. Баш онако како је она говорила да ће бити. Капела је, затим, почела да пропада. Нико је више није чувао, нити одржавао, а огољени зидови и обезглављени звоник потпуно су јој изменили лице.

Роберт Чобан