Почела обнова Милетићевог споменика
НОВИ САД: Санација једног од најпрепознатљивијих обележја Новог Сада, споменика Светозару Милетићу је почела постављањем заштитне нетранспарентне ограде и металне скеле.
Имајући у виду димензије бронзане скулптуре, коју је израдио Иван Мештровић, планирана је обнова на лицу места, те споменик неће бити демонтиран и пренет у радионицу. Рестаурација и конзервација би требало да буду завршене за 130 радних дана.
Тај посао, вредан готово 4,5 милиона динара с ПДВ-ом (4.498.080), надлежни у градском Заводу за заштиту споменика културе поверили су фирми „Гранит–Лијешће” из Сремске Митровице, која ће споменик средити по нацртима пројектантског бироа „СМ”. За пројектну документацију издвојено је 87.000 динара.
Из Завода објашњавају да је конзерваторским пројектом предвиђено уклањање свих наслага, прљавштине и чађи с бронзаног споменика, те рестаурација механичких оштећења и попуњавање спојница на постаменту, као и заштита обновљене скулптуре неким од силиконских премаза.
Милетићев споменик, или само Милетић, деценијама је омиљено место на којем се Новосађани састају, без обзира на повод, односно да ли је реч о рандевуу или „дејту”, како то новије генарације називају, бежању са часова, одласку у биоскоп, митингу или пак само шетњи.
„Видимо се код Милетића” позната је одредница, не само Новосађанима већ и онима који у наш град долазе.
Монументално Мештровићево дело, посвећено Светозару Милетићу (1826–1901), једној од најзначајнијих историјских личности српског народа у 19. веку у Хабзбуршкој монархији, адвокату, посланику, градоначелнику Новог Сада, вођи српског народа, проглашен је за споменик културе 1948. године, а деведесетих година и за споменик од великог значаја.
Бронзана скулптура висине пет метара постављена је на Трг слободе 1939. године, а уклоњена је с тог места за време Другог светског рата, али је већ 1944. враћена на своје место.
На нови постамент од сивог мермера (215/138/157 центиметара) вајар Павле Радовановић уклесао је, 1951. године, текст: „Светозар Милетић 1826–1901. рад Ивана Мештровића 1939”.
Ј. Вукашиновић