Архив града – детаљи новосадске историје: Судбина Заветног крста
НОВИ САД: Најстарији сачувани јавни споменик у нашем граду, Заветни крст, премештен је у порту Саборне цркве 1956. године, након дужег судског спора.
Опште је прихваћено да је подигнут у 18. веку и да се налазио на углу Змај Јовине и Милетићеве улице, али име наручиоца и аутора није познато. По речима директора Архива града Петра Ђурђева, ускомешане и брзе промене су пратиле Нови Сад од 18. века. Нажалост, у сачуваној архивској грађи, која је преживела бурну 1849. годину и уништење Новог Сада у бомбардовању, не могу се пронаћи подаци који би открили ко га је поставио, и када.
Мраморни крст је поделио судбину остатка града, па је и он оштећен у бомбардовању 1849. године, каже Ђурђев, додајући да је крст направљен од бледоружичастог камена с наранџастим жилама, белим акцентима и равним страницама.
Касније, додаје наш саговорник, заслугом чувене добротворке Марије Трандафил, обновљен је 1867. године.
Прва „сеоба” крста била је због увођења трамвајског саобраћаја, те је измештен испед Владичанског двора у јуну 1911. године, где је остао за време нацистичке окупације и у првим годинама по ослобођењу града. Кроз грађу Историјског архива Новог Сада може се пратити читав заплет и расплет судбине крста. Тако је Савет за комуналне послове Новог Сада, на 17. седници, одржаној 20. октобра 1952. године, донео одлуку да се он мора уклонити да би се саобраћај у граду одвијао несметано. Потом је 10. августа 1953. године донео решење по којем је рок за измештање крста био 30 дана. Српска православна црквена општина је уложила приговор на то решење 10. августа 1953. године, појашњава Ђурђев.
Тај потез је отворио дуг судски спор између Града и Црквене општине, која је проналазила све могуће изговоре да би сачувала споменик. Напослетку, две „зараћене” стране су успеле да дођу до компромисног решења – крст није срушен већ је измештен у порту Саборне цркве у јуну 1956. године.
Након три године велике правне борбе, најстарији споменик у Новом Саду успео је да се спасе судбине уништења и измештен је у сигурну зону порте Саборне цркве. Међутим, како појашњава Ђурђев, кроз ту акцију уклоњен је и важан видљиви део идентитета православног новосадског становништва, што се свакако уклапало у намере тадашњих власти за изградњу новог социјалистичког друштва.
С. Ковач
