Николајевска црква – најстарија православна богомоља Српске Атине
У Улици Николе Пашића bb, сакривена између „Мале економске школе” и Академије уметности, налази се Црква преноса моштију Светог Николе, Црква Светог оца Николаја, или, како је најчешће називамо, Николајевска црква, тако причу започиње чланица Удружења туристичких водича Новог Сада (УТВНС) Кристина Јекић, која госте нашег града редовно упознаје с том грађевином.
У сарадњи с тим удружењем, „Дневник” ће објављивати приче и занимљиве анегдоте о историји и архитектури града, знаменитим људима, гастрономији, као и о скривеним или заборављеним пределима који красе Српску Атину.
Николајевска црква је подигнута око 1730. године те се сматра најстаријом православном богомољом у Новом Саду јер је, како каже Кристина Јекић, сачувана у основном градитељском облику, иако је изграђена после Саборне цркве Светог Ђорђа. По њеним речима, цркву су саградили као породичну гробницу богати трговци, браћа Недељко и Стојић Богдановић, који су се у Петроварадински Шанац доселили из Славоније средином друге деценије 18. века.
– По повратку с хаџилука у Светој земљи, Недељко се замонашио у Хиландару и добио је име Никанор, у знак сећања на њега, црква је у народу постала позната као Недељкова црква – открива Кристина Јекић, и додаје да је Стојић Богдановић преминуо у Новом Саду 1754. године, а његов гроб налази се са спољне стране цркве. – У Хабзбуршкој монархији Срби нису били признати као конститутиван народ па самим тим нису имали право на службени језик. Први пут је српски назив „Нови Сад” употребљен 1748. године, а први пут се у писаним изворима Нови Сад појављује 1749. године, на надгробној плочи смештеној на северној фасади цркве.
Како даље наводи, крајем 18. века Николајевска црква је уступљена грчком и руском становништву, а почетком 19. века предата је Српској православној цркви. Тада су се литургије недељом наизменично одржавале на грчком и црквенословенском језику.
– Године 1849. Николајвска црква поделила је судбину тадашњег Новог Сада – истиче Кристина Јекић. – Наиме, током бомбардовања с Петроварадинске тврђаве 12. јуна 1849. године, већи део града је порушен и попаљен. Тешко оштећена током Буне, Николајевска црква је неколико година била запуштена и зарасла у коров. Касније је привремено покривена и служила је као војни магацин. Црква је делимично обновљена педесетих година 19. века новцем који је послат из Русије. Током те обнове подигнута је купола крушколиког изгледа – кубе – специфична за руске цркве.
Наша саговорница напомиње да су комплетну обнову Николајевске цркве 1862. године финансирали новосадски добротвори Марија и Јован Трандафил. Тада су, како каже, и Маријину родну кућу, „Кућу код иконе” даровали као стан пароху, као и 80 јутара земље за његово издржавање.
– Породица Трандафил оставила је Новом Саду и Српској православној цркви велику заоставштину, а међу најзначајнијом је зграда Својине, данашња зграда Матице српске... – истиче Кристина Јекић, и додаје да су чланови породице Трандафил сахрањени у самој цркви, док су надгробне плоче на њеном зиду.
Иконостас је током обнове 1862. године осликао новосадски сликар, иначе ђак Бечке сликарске академије, Павле Симић. Кристина Јекић подсећа на то да су у Николајевској цркви 1913. године, по жељи њиховог деде Милоша Марића, по православном обреду крштени синови Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн: Ханс Алберт и Едуард. Она наводи да је 1917. године, после Револуције у Русији, око 50.000 Руса емигрирало у Србију, од којих се око 2.000 настанило у Новом Саду те им је за вршење црквених обреда уступљена Николајевска црква, као и капела у Владичанском двору. После Другог светског рата већина их се одселила.
Слава храма обележава се 22. маја.
К. Ивковић Ивандекић