Након „Покретнице”, „Практикабл” се окреће „Бунару жена” и „Месту добре раднице”

-- Пре смо се бавиле више едукацијом и истраживачким радом у форматима који нису продукције. Сада смо желеле да пробамо и оно што људи лакше препознају као плесну представу.

Уздахе некадашње балерине и чланице „Форума за нови плес“ Српског народног позоришта Фросине Димовски дели и Дуња Црњански, млада пијанисткиња, активна као извођачица на сцени савремене музике, али и игре, плеса. Њих две су заједно пре неколико година реализовале перформанс „Одузимање времена“, чији наслов сада звучи још сјајније. Корона је посебно паралисала културу и сцену извођачких уметности, одакле и уздаси. Две младе уметнице су ипак имале даха и да бар наговесте оно о чему се због немогућности нормалног рада још увек питају: „Како о томе да причамо?!?“

- „Бунар жена“ је замишљен као омнибус пројекат, који се састоји из четири различита сегмента. Један је соло Јелене Алемпијевић, који је већ изведен на Фестивалу „Покретница“ и који ће се развијати кроз наредна извођења, а остали сегменти су још увек рад у настајању, развоју, променама у складу са временом и околностима – прича Дуња Црњански. - Ауторке смо Фросина Димовска, Жељка Јаковљевић, Јелена Алемпијевић и ја, с тим што мој сегмент радим са драматуршкињом из Загреба, Нином Гојић. Идеја је била да замислимо и себи успоставимо простор за бављење својим жељама, у смислу онога што нас стварно занима. Одатле и назив, с обзиром да смо све жене.

Вечна адолесценција

У „Месту добре раднице“ Фросина Димовска, Дуња Црњански, Миња Богавац и Иста Степанов посебан нагласак дају „вечној адолесценцији“. Појави да се код нас већ генерацијама живи без услова за осамостаљивање.

- Остајање у стању адолесцента је бег којим се смањује одговорност за изостанак промене – каже на ту тему Дуња Црњански. Политичност, односно аполитичност моје генерације ми је доста тешко да прихватим. И онда ти одрасли који нису одрасли уче младе који су из скроз другог доба, баратају другим стварима, другачије им свет изгледа... Како генерално, као друштво, да превазиђемо ту инфантилност?

Бунар жеља за жене, у слободном преводу, отворена је форма, објашњавају саговорнице. То за њих значи да нема притиска спрам онога шта мора да се произведе, који формат, какав садржај.

- Жељкин рад и мој рад у процесу настајања имају додирне тачке у темама женског идентитета, трансформације тела и успоравања времена – смеје се Фросина на примедбу да звучи доста апстрактно. - Још увек то није толико прецизно формулисано, оде пола године док смо тражиле средства, па нисмо досад имале времена за припреме и пробе. Почетна идеја „Бунара жена“ нам је и била да предложене теме истражујемо и развијамо кроз сарадњу са осталим чланицама колектива Покретница, али и са другим уметницима из Новог Сада и региона.

Шалу на страну, ситуација је озбиљна, а и уметнице које управо зато, због „одузетог времена“, покушавају да артикулишу „успорени“ плесни комад. Фрагмент о идентитету жена бавиће се трансформацијом женског тела као резултатом политичких и друштвених околности.

- За чији поглед је оно кројено? Како то друштво перципира? – пита се унутар уметничког рада Фросина Димовска, додајући да је занима и апстрактна трансформација тела у нешто што то није.

Дуња Црњански са Нином Гојић креира сегмент „Бунара жена“ назван „Речник контаминираних речи“. Објашњава да ће бити у форми перформанса-предавања, а да у основи има појмове којима је друштво пречестим и површним баратањем променило значење.

- Ми не знамо више шта нам значе речи као што је феминизам, а важне су – конкретизује мало интригу Дуња Црњански. – Читав „Бунар жена“ је наша прва „фем“ ствар, мало политичнија и директнија од осталих радова. Међутим, не базирају се сви само на женским питањима.

Четврти комад „Бунара жена“ назван је „Партитуре са посветом“ и посебно је занимљив због тога што су ауторке у оквиру њега писале кратке извођачке партитуре о томе како виде једна другу.

„Место добре раднице“ је пројекат који Дуња Црњански и Фросина Димовска раде са драмском списатељицом Мињом Богавац и кореографкињом Истом Степанов. Тема долази је из њиховог просветног рада, у блиском односу са ширим друштвом.

- Име долази из једне песме која је настала за моју интерну публику. Током шест година рада у музичкој школи, правила сам низ сонгова као неку врсту отклона и вентила. Биће то мешавина кабареа, самотерапије, са комичним односом према свим стварима које нас муче и које су тешке – каже Дуња Црњански. – Бавимо се питањима који је домет просвете у формирању мишљења младих, колико има утицаја просветни радник у овом добу, колико је наш посао смислен и испуњавајући, да ли то и како може да се промени.

Фросина Димовска, која предаје у Балетској школи у Новом Саду, наставља да је суштина „Места добре раднице“ прича о функцији рада у просвети, у којем пуно времена и енергије одлази на административне послове и задовољавање форме, док се губи однос према томе шта млади заправо науче од наставника, шта би желели да науче и шта би просветне раднице да им пренесу. Сада се све то додатно искомпликовало колапсом у пандемији, преурањеним проценама како се просвета добро снашла, без увида шта се стварно догодило и какве ће то последице имати.        

Игор Бурић