Тема „Дневника”: Да ли је адекватна казнена политика за кривична дела угрожавања јавног саобраћаја

Импозантан је и број саобраћајки од 2014. године наовамо – чак више од 13.000 тежих незгода годишње. Подаци бележе да је у истом периоду у саобраћајним незгодама смртно страдало више од 500, па и до више од 600 особа годишње, док број теже повређених достиже и по неколико хиљада.

Поређења с осталим подацима јавно доступним у Агенцији за безбедност саобраћаја показују да је црни биланс страдалих у последњих пет година ипак знатно мањи у односу на годишње статистике с почетка ове деценије, а готово упола у односу на период пре 2010.

Просечно годишње судови у Србији пресуде неколико хиљада кривичних предмета саобраћајки, а у протеклом петогођу, због различитих дела угрожавања јавног саобраћаја, осуђено је 11.250 пунолетних починилаца.

Судови су прошле године изрекли 2.134 осуђујуће пресуде, од тога 1.433 условне казне, 219  казни затвора, 140 казни кућног затвора, новчане казне изречене су за 311 окривљених, десеторо је осуђено на рад у јавном интересу, једанаесторо добило судску опомену, а десеторо је оглашено кривима, али ослобођено казне, бележе извештаји Републичког завода за статистику. 

Чињеница да у пресудама из 2019. има највише благих казни, и то више од 67 одсто условних осуда од укупног броја осуђујућих пресуда због  угрожавања јавног саобраћаја, није, како наводе правни стручњаци, специфичност само прошлогодишње статистике за та кривична дела већ не одудара битно од просечне истоврсне казенене политике судова у периоду дужем од деценије. 

Кривичним закоником Србије запрећено је до три године затвора кад су последице угрожавања саобраћаја, лаке телесне повреде другог лица и материјална штета преко 200.000 динара, односно шест месеци до пет година затвора, ако је наступила опасност по животе више људи и имовину већег обима, док је  у случају нехата предвиђена новчана казна или затвор до једне године. Затворске казне  од једне до осам година, законом су предвиђене кад кршење саобраћајних прописа има за последице тешке телесне повреде једног или више лица, односно две до дванаест година затвора у случају смрти једног или више лица, а у оба случаја најтежи облик тешког дела против безбедности јавног саобраћаја је ако је починилац управљао возилом под дејством алкохола или опијата.

Једно од најзначајнијих истраживања о казненој политици судова за најтеже облике кривичног дела – тешког дела против безбедности јавног саобраћаја – спровео је судија Апелационог суда у Београду Сретко Јанковић 2016. године, на узорку од педесет случајно изабраних правоснажних пресуда тог суда, из 2015. године, 2014. и 2013, те закључио да су изречене казне учионицима генерално благе у односу на тежину последица које су наступиле, будући да је реч о удесима у којима је укупно смртно страдало 36 особа, исто толико тешко повређено, међу којима и трудница која је услед задобијених повреда изгубила две нерођене бебе, а било је и 11 лакше повређених. Како се напомиње у Јанковићевом реферату, који је објављен на сајту суда, у спроведеном истраживању о судским казнама за два најтежа кривична дела угрожавања саобраћаја која се сматрају умишљајним, није анализирана материјална штета која је наступила као њихова последица. 

Правоснажним пресудама у предметима који су били обухваћени судијиним истраживањем, од укупно 19 осуђених за тешко дело против безбедности јавног саобраћаја при управљању возилом под дејством алкохола, а кад је наступила последица тешка телесна повреда једног или више лица, шесторо учинилаца осуђено је на казну затвора, при чему је за двоје одређено да је издржавају у просторијама у којима станују, док је 13 осуђено условно, а од тога 12 условно на годину затвора, што је минимална казна предвиђена законом, док је за седморо извршилаца изречена казна испод законом прописаног минимума, односно казна је ублажена.

„У анализираним случајевима највише предмета – 19 – окончано је у периоду од три до пет година, од једне до три године окончано је 17 предмета, у 12 предмета поступак је трајао преко пет година, док су само два предмета окончана у периоду до једне године. Два предмета су окончана након шест година, два након седам, два након осам, један предмет након десет, а један након чак 16 година”, истиче се у истраживању које је спровео судија Сретен Јанковић.

„Дакле, за то кривично дело није изречена ниједна казна која прелази минимум законом прописане казне”, констатовао је судија Јанковић. 

Део истраживања који је обухватио предмете 31 осуђеног за тешко дело против безбедности јавног саобраћаја при вожњи под дејством алкохола, а када је последица смрт једног или више лица, показао је да су свим учиниоцима изречене казне затвора, с тим што је за три учиниоца  изречена минимална казна прописана за то кривично дело – две године затвора, 11 је осуђено на казне испод законом прописаног минимума, 15 учинилаца је осуђено на затвор од две до четири године, а само два учиниоца осуђена су на казне затвора преко четири године: један на осам, а други на седам.

„Постојеће стање у погледу казнене политике судова за анализирана кривична дела је неприхватљиво и не доприноси сузбијању кривичних дела угоражавања јавног саобраћаја учињених под утицајем алкохола”, закључује се у реферату, и указује на околности које су „погрешно” цењене као олакшавајуће, као што су личне прилике окривљеног, изражено кајање, те коректно држање у поступку

Судови углавном не наводе у чему се састоји то коректно држање окривљеног и због чега је оно олакшавајућа околност, а само у једном предмету суд је навео да се окривљени коректно држао пред судом јер се одазивао позивима суда, што никако не може бити олакшавајућа околност, с обзиром на то да је окривљени обавезан да се одазива позивима суда. „Када су у питању околности од значаја за одмеравање казне, уочили смо да судови у већем броју случајева одређене околности, углавном отежавајуће, нису ценили иако су оне постојале, као што су тежина последица кривичног дела. На пример, када је осим смрти једног лица, једно лице задобило тешке телесне повреде, а једно лаке, суд те телесне повреде није ценио као отежавајућу околност, или, концентрација алкохола у крви окривљеног је цењена само у два случаја. Међутим, ако би се узело да је свака концентрација алкохола у крви окривљеног преко једног промила знатно већа од законом дозвољене 0,3 промила, онда би се та околност могла ценити као отежавајућа у још 35 случајева, а што судови нису узели у обзир при одмеравању казне”, указано је у истраживању. 

„Изречене казне морају бити сразмерне и праведне, а код одмеравања првенствено треба имати у виду степен кривице учиниоца и јачину повреде или угрожавања заштићеног добра, односно тежину последице, док остале околности, а посебно оне које се тичу личности учиниоца, морају имати другоразредни значај”, предочио је својим истраживањем судија Сретко Јанковић.

Јаска Јаковљевић