Гротескне стварности узалудног летовања
Нови роман Дарка Тушевљаковића (1978), запаженог писца средње генерације, добитника Европске награде за књижевност за prеthodni роман „Јаз“, под егзотичним и тајанственим називом „Јегермајстер“ („Архипелаг“ 2019), пред знатижељним читаоцима отвара два паралелна приповедна тока, један „реални“ и други „снолики“, који се, неминовно (јер свет је, наравно, само један), приближавају један другом и, напокон, претапају у кошмарну реалност (или реални кошмар).
Заплет номинално почиње доласком младог пара у хотел на необичном острву непредвидивих временских (не)прилика. Искорак из фрустрирајуће свакодневице оличен у одласку на летовање које би требало бити синоним за блажено, безбрижно уживање у пријатном окружењу, опсесивна је потреба сваког припадника неолибералне Западне цивилизације чије испуњење је доказ његове успешности, али и ултимативна доза слободе и хедонизма коју припадници средње класе себи могу да приуште. Летовање је, стога, својеврсна реперна тачка за сагледање, самоспознају
сопствене егзистенције и свођење животних-потрошачких рачуна -из позиција промењене визуре које могу довести и до неугодних истина - па је отуда и једна од тема „Јаза“. Ипак, већ искрцавање на аеродрому и сусрет са бизарном скулптуром (једном од неколико у роману) наговештавају да се ствари неће одвијати како је то уобичајено. Слутњу потврђују и транспорт до хотела, сусрет са групом туриста бизарног (или, ипак, нормалног) понашања (у интерној комуникацији пара пригодно названих „Бугари“) и неочекивана магла само продубљују осећање несигурности које је додатно потенцирано и младићевим недоумицама о сопственој прошлости. Даља дешавања, излети до болнице за губавце и крчме у градићу односно потопољеног насеља, назнаке особља да младић може добити и додатне услуге из арсенала оружја у подруму хотела, уз неспоразуме на љубавном плану заокружују тескобну позорницу (са екстатичним испадима) на нивоу стварности. Уз то младића муче и живописни снови у којима, усред демолираних пословних канцеларија, сусреће бизарно униформисано биће са рогом на глави (из кога избија омамљујући дим) које му телепатски издаје налоге. По доласку у шуму мајстера и младића прогони група ловаца, младић бива заробљен, испитиван и стављен на искушење како би потврдио да је на страни ловаца; у нападу крда јелена младић бива ослобођен и склоњен у подземну болницу где сазнаје део објашњења ситуације у којој се налази. Фрагменти из две стварности који се подударају (фасцинација пушкама, подземни ходници...) у финалу успевају да створе њихов амалгам и издигну кошмар на нови ниво.
„Јегермајстер“ припада оним ретким а ваљаним књигама (какве су, на пример, оне Бориса Вијана) које успевају да надограде знану реалност односно да „допуне“ стварносну причу/прозу стварајући свет који је и препознатљив али и онеобичен, ишчашен и доведен до гротеске која се, као сенка, наставља на постојеће личности и догађања али у новој, паралелној стварности. Тако се подразумевана сигурност у виђено/доживљено субверзивно и перманентно подрива а наметнута сумња додатно изоштрава поглед и открива да иза уобичајених флоскула и рутинираних кретњи постоји само празнина протраћеног постојања, постојања које не уме да спозна себе (упркос фројдовским симболичким назнакама) нити је способна да, како су то тумачили Фром и Маркузе, „структурира своје (слободно) време“. Отуда је младићева несигурност у стварну природу и домашај емотивне везе, као и недостатак сећања на сопствену егзистенцију, симптом двоструке патологије, оне изазване траумама поремећене личности али и целоживотне трауме испразног постојања. Дијагноза овог стања биће формулисана и саопштена крај логорске ватре на којој ловци пеку месо своје (још живе) жртве и славе бег од цивилизације у примарнији начин живљења; мада њихово понашање увелико обесмишљава тезу о „племенитом дивљаку“ не може се оспорити да су ловци много ближи Природи, способнији за опстанак у односу да буљук преплашених, дезорганизованих људи (потрошача) који се крију у уништеним канцеларијама и пасивно ишчекују своју судбину (ма каква она била).
Пре и после ове епизоде младић ће се борити (у сну и на јави) са ковитлацем догађаја којима не управља већ га они носе у незнаним, непредвидивим смеровима. Чак и кад покуша да се отме и одупре хаосу, младићев успех биће проблематичан, али остаје неспорно да се није предао стихији већ је уложио напор да поврати контролу над својим живљењем, колико год оно (не)успешно и залудно било.
Илија Бакић