Groteskne stvarnosti uzaludnog letovanja
Novi roman Darka Tuševljakovića (1978), zapaženog pisca srednje generacije, dobitnika Evropske nagrade za književnost za prethodni roman „Jaz“, pod egzotičnim i tajanstvenim nazivom „Jegermajster“ („Arhipelag“ 2019), pred znatiželjnim čitaocima otvara dva paralelna pripovedna toka, jedan „realni“ i drugi „snoliki“, koji se, neminovno (jer svet je, naravno, samo jedan), približavaju jedan drugom i, napokon, pretapaju u košmarnu realnost (ili realni košmar).
Zaplet nominalno počinje dolaskom mladog para u hotel na neobičnom ostrvu nepredvidivih vremenskih (ne)prilika. Iskorak iz frustrirajuće svakodnevice oličen u odlasku na letovanje koje bi trebalo biti sinonim za blaženo, bezbrižno uživanje u prijatnom okruženju, opsesivna je potreba svakog pripadnika neoliberalne Zapadne civilizacije čije ispunjenje je dokaz njegove uspešnosti, ali i ultimativna doza slobode i hedonizma koju pripadnici srednje klase sebi mogu da priušte. Letovanje je, stoga, svojevrsna reperna tačka za sagledanje, samospoznaju
sopstvene egzistencije i svođenje životnih-potrošačkih računa -iz pozicija promenjene vizure koje mogu dovesti i do neugodnih istina - pa je otuda i jedna od tema „Jaza“. Ipak, već iskrcavanje na aerodromu i susret sa bizarnom skulpturom (jednom od nekoliko u romanu) nagoveštavaju da se stvari neće odvijati kako je to uobičajeno. Slutnju potvrđuju i transport do hotela, susret sa grupom turista bizarnog (ili, ipak, normalnog) ponašanja (u internoj komunikaciji para prigodno nazvanih „Bugari“) i neočekivana magla samo produbljuju osećanje nesigurnosti koje je dodatno potencirano i mladićevim nedoumicama o sopstvenoj prošlosti. Dalja dešavanja, izleti do bolnice za gubavce i krčme u gradiću odnosno potopoljenog naselja, naznake osoblja da mladić može dobiti i dodatne usluge iz arsenala oružja u podrumu hotela, uz nesporazume na ljubavnom planu zaokružuju teskobnu pozornicu (sa ekstatičnim ispadima) na nivou stvarnosti. Uz to mladića muče i živopisni snovi u kojima, usred demoliranih poslovnih kancelarija, susreće bizarno uniformisano biće sa rogom na glavi (iz koga izbija omamljujući dim) koje mu telepatski izdaje naloge. Po dolasku u šumu majstera i mladića progoni grupa lovaca, mladić biva zarobljen, ispitivan i stavljen na iskušenje kako bi potvrdio da je na strani lovaca; u napadu krda jelena mladić biva oslobođen i sklonjen u podzemnu bolnicu gde saznaje deo objašnjenja situacije u kojoj se nalazi. Fragmenti iz dve stvarnosti koji se podudaraju (fascinacija puškama, podzemni hodnici...) u finalu uspevaju da stvore njihov amalgam i izdignu košmar na novi nivo.
„Jegermajster“ pripada onim retkim a valjanim knjigama (kakve su, na primer, one Borisa Vijana) koje uspevaju da nadograde znanu realnost odnosno da „dopune“ stvarnosnu priču/prozu stvarajući svet koji je i prepoznatljiv ali i oneobičen, iščašen i doveden do groteske koja se, kao senka, nastavlja na postojeće ličnosti i događanja ali u novoj, paralelnoj stvarnosti. Tako se podrazumevana sigurnost u viđeno/doživljeno subverzivno i permanentno podriva a nametnuta sumnja dodatno izoštrava pogled i otkriva da iza uobičajenih floskula i rutiniranih kretnji postoji samo praznina protraćenog postojanja, postojanja koje ne ume da spozna sebe (uprkos frojdovskim simboličkim naznakama) niti je sposobna da, kako su to tumačili From i Markuze, „strukturira svoje (slobodno) vreme“. Otuda je mladićeva nesigurnost u stvarnu prirodu i domašaj emotivne veze, kao i nedostatak sećanja na sopstvenu egzistenciju, simptom dvostruke patologije, one izazvane traumama poremećene ličnosti ali i celoživotne traume ispraznog postojanja. Dijagnoza ovog stanja biće formulisana i saopštena kraj logorske vatre na kojoj lovci peku meso svoje (još žive) žrtve i slave beg od civilizacije u primarniji način življenja; mada njihovo ponašanje uveliko obesmišljava tezu o „plemenitom divljaku“ ne može se osporiti da su lovci mnogo bliži Prirodi, sposobniji za opstanak u odnosu da buljuk preplašenih, dezorganizovanih ljudi (potrošača) koji se kriju u uništenim kancelarijama i pasivno iščekuju svoju sudbinu (ma kakva ona bila).
Pre i posle ove epizode mladić će se boriti (u snu i na javi) sa kovitlacem događaja kojima ne upravlja već ga oni nose u neznanim, nepredvidivim smerovima. Čak i kad pokuša da se otme i odupre haosu, mladićev uspeh biće problematičan, ali ostaje nesporno da se nije predao stihiji već je uložio napor da povrati kontrolu nad svojim življenjem, koliko god ono (ne)uspešno i zaludno bilo.
Ilija Bakić