ДНЕВНИКОВА КЊИГА В. Г. Зебалд: Campo Santo

Винифрид Георг Зебалд (1944-2001) био је немачки песник, романописац, есејиста, познат по романима „Вртоглавица“, „Сатурнови прстенови“, „Аустерлиц“… Спадао је у утицајније писца преласка из 20. у 21. век, и уз многе награде које је добио, многи су му предвиђали и Нобелову. Ако му је и била суђена, никад је није дочекао јер је погинуо у саобраћајној несрећи у својој педесет седмој години.

Зебалд је један од савремених писаца окренут темама поетизације сећања, с крајње меланхолизованим доживљајем стварности која се непрекидно претапа у прошлост, где сваки предмет или појава, попут Прустове мадлене изазивају да поглед наратора тоне у време које је давно прошло. Сам Зебалд је о вези писања и сећања рекао: „Морална суштина књижевности тиче се управо читавог тог питања сећања. Чини ми се да је јасно да они који немају сећање имају далеко већу шансу да воде срећне животе. Но то је нешто од чега се никако не може побећи: наш психолошки склоп је такав да тежимо освртању за собом. Сећање ће се, чак и уколико га и потиснемо, вратити и обликоваће нам живот. Без сећања не би било никаквог писања.“

„Цампо санто“ је књига састављена из прича и есеја међу којима је повремено жанровски веома тешко пронаћи разлику (сам Зебалд је за себе говорио да је његов медијум проза, а не роман). У причама и есејима, Зебалд мапира просторе који већином припадају прошлости, и стварајући упечатљиви меланхолични имагинаријум, и откривајући чудне везе међу људима и појавама.

Први део књиге сачињен је из контемплативних белешки са путовања у Корзици. Оне су заправо део никада завршеног романа о Корзици који је Зебалд почео да пише након објављивања „Сатурнових прстенова“ (1995), и коју никад није завршио, пошто је своју пажњу окренуо „Аустерлицу“. Други део „Цампо санта“ посвећен је есејима о писцима (који, опет, илустровани анегдотама и сећањима, нарочито они касније написани, сасвим већ и наликују приповеткама). У овом делу књиге, Зебалд се делом окреће аустријској књижевности посвећујући нарочиту пажњу Хандкеовој драми „Каспар“, ту су затим и есеји о Ернсту Хербеку, Владимиру Набокову, Францу Кафки (и његовом путовању са Максом Бродом које се завршило у француској јавној кући), о сликару Јану Петеру Трипу који је био Зебалдов пријатељ, Брусу Четвину…

Настасја Писарев