DNEVNIKOVA KNJIGA V. G. Zebald: Campo Santo

Vinifrid Georg Zebald (1944-2001) bio je nemački pesnik, romanopisac, esejista, poznat po romanima „Vrtoglavica“, „Saturnovi prstenovi“, „Austerlic“… Spadao je u uticajnije pisca prelaska iz 20. u 21. vek, i uz mnoge nagrade koje je dobio, mnogi su mu predviđali i Nobelovu. Ako mu je i bila suđena, nikad je nije dočekao jer je poginuo u saobraćajnoj nesreći u svojoj pedeset sedmoj godini.

Zebald je jedan od savremenih pisaca okrenut temama poetizacije sećanja, s krajnje melanholizovanim doživljajem stvarnosti koja se neprekidno pretapa u prošlost, gde svaki predmet ili pojava, poput Prustove madlene izazivaju da pogled naratora tone u vreme koje je davno prošlo. Sam Zebald je o vezi pisanja i sećanja rekao: „Moralna suština književnosti tiče se upravo čitavog tog pitanja sećanja. Čini mi se da je jasno da oni koji nemaju sećanje imaju daleko veću šansu da vode srećne živote. No to je nešto od čega se nikako ne može pobeći: naš psihološki sklop je takav da težimo osvrtanju za sobom. Sećanje će se, čak i ukoliko ga i potisnemo, vratiti i oblikovaće nam život. Bez sećanja ne bi bilo nikakvog pisanja.“

„Campo santo“ je knjiga sastavljena iz priča i eseja među kojima je povremeno žanrovski veoma teško pronaći razliku (sam Zebald je za sebe govorio da je njegov medijum proza, a ne roman). U pričama i esejima, Zebald mapira prostore koji većinom pripadaju prošlosti, i stvarajući upečatljivi melanholični imaginarijum, i otkrivajući čudne veze među ljudima i pojavama.

Prvi deo knjige sačinjen je iz kontemplativnih beleški sa putovanja u Korzici. One su zapravo deo nikada završenog romana o Korzici koji je Zebald počeo da piše nakon objavljivanja „Saturnovih prstenova“ (1995), i koju nikad nije završio, pošto je svoju pažnju okrenuo „Austerlicu“. Drugi deo „Campo santa“ posvećen je esejima o piscima (koji, opet, ilustrovani anegdotama i sećanjima, naročito oni kasnije napisani, sasvim već i nalikuju pripovetkama). U ovom delu knjige, Zebald se delom okreće austrijskoj književnosti posvećujući naročitu pažnju Handkeovoj drami „Kaspar“, tu su zatim i eseji o Ernstu Herbeku, Vladimiru Nabokovu, Francu Kafki (i njegovom putovanju sa Maksom Brodom koje se završilo u francuskoj javnoj kući), o slikaru Janu Peteru Tripu koji je bio Zebaldov prijatelj, Brusu Četvinu…

Nastasja Pisarev